Пандемија тешких речи

Могу ли супротстављене политичке и друштвене групације коначно склопити вербални детант и окончати пандемију тешких речи, која је толико загадила јавни простор, тако да се пристојна дебата сматра за слабост или кукавичлук. Такви се повлаче у самоизолацију, немоћни да победе такмичаре у пљувању удаљ неистомишљеника, чиме се размена идеја претвара у размену шлајма. Метафора је с намером неукусна, како би одсликала неподношљиву количину нетолеранције на јавној сцени. Она је дизајнирана као октагон не само за актере који је креирају, него и за публику која се несвесно претвара у потенцијалне саучеснике, у симболичком процесу гиљотинирања свакога ко се издигне изнад националног усуда: „Ако ниси с нама, против нас си.”

Дакле, бићеш рашчеречен, јер ће свако пробати да те повуче на своју страну. Ако покажеш карактер у одбијању да се прикључиш свеопштој банализацији постмодернистичког комформизма, која подразумева припадност одређеној интересној групи, где се „своје ја” уступа центрима моћи због садашњих или потенцијалних привилегија, догодиће се још горе: испашћеш идеалиста, потом слабић и коначно, глуп.

Како је за атмосферу у друштву по природи ствари најодговорнија власт, оличена у Александру Вучићу који, као шеф државе, има уставну улогу изражавања државног јединства, а при том је и лидер убедљиво најјаче странке, његови политички противници цинично ће констатовати да ту функцију савршено обавља. У парламенту нема опозиције. Али, ако се присетимо његовог путешествија до зигурата моћи, дакле позиције фараона али српског, сетићемо се и колико му је стало да у почетку уз себе придобије што већи број интелектуалаца или припадника грађанске елите. Многи међу њима, међутим, нису прихватили пружену руку, инсистирајући на својој изузетности у односу на пресвученог радикала и његове присталице који су описивани као крезуби сендвичари и грађани другог реда.

Они који су прихватили Вучићеву руку, попут легендарног кошаркашког тренера Божидара Боже Маљковића, глумаца Микија Манојловића, Лазара Ристовског и Булета Гонцића, или славног Горана Бреговића, прошли су кроз топлог зеца, нарочито на друштвеним мрежама. Како Вучић одлично познаје право, али још боље изборни инжењеринг, схватио је да га таква подела математички доводи до небеске границе од око 50 одсто подршке. Нико у предграђима великих градова, тамо где се завршавају солитери и почињу села, а тамо се добијају избори, не воли да их сматрају људима нижег реда, па макар и не били слепо заљубљени у Вучића.

Уздрмана опозиција некако се консолидовала око Саше Јанковића, али некадашњи лидер Покрета слободних грађана после одличног резултата на председничким изборима 2017. године (16 одсто), волшебно је нестао, политички се самоубивши крајње чудним твитовима. На другој страни, Вучић је са прикупљањем подршке 1.000 јавних личности, желео да покаже како и он елиту за трку има, тако да долази до растућих тензија између његових присталица и поражених делова окупљених око некада моћне Демократске странке која је наставила да се уситњава до садашње микро поделе: Лутовац–Лечић.

Какву то грешку чини опозиција и њени мозгови, заробљени у аутистичном твитер свету, са све нервознијим интелектуалцима, попут академика Душана Теодоровића који је ударио чак и на Бајагу (а на кога није), јер је свирао на некаквој светковини у организацији београдских власти и Горана Весића, кога некадашњи његови, сматрају пребегом из света „жутих”, уз Синишу Малог, Јелену Триван и доскорашње конструктивне опозиционаре – Чеду Јовановића и Ненада Чанка. Можда Весић није нарочито шармантан, али покушај његовог линча приликом промоције књиге не пристаје ни опозицији која се сматра демократском, нити интелектуалцима који су јурили по Весићев полускалп.

Ни Драган Ђилас, као ни Вук Јеремић и Бошко Обрадовић, не схватају да је изборна математика једноставна: као први час математике у основној школи. Ако желите да победите Вучића, морате превести његове гласаче на своју страну, уз прелазни рок његових људи – што се у српском политичком обичајном праву зове издаја. Али то свакако нећете учинити ако наставите да их вређате и терате их да стављају протезе пре него што преброје и оперу зубе, исписујући твитове сличне садржине, уз самољубиво тапшање после бројања шерова. Истовремено, демонизују најпре Вучићевог брата Андреја, потом његове чланове породице, чак и децу, што ескалира претњама убиством самом Вучићу које стижу са прегрејаних друштвених мрежа. Мејнстрим опозициони медији чак исмевају или релативизују те претње, заборављајући колико такво извештавање, макар зачињено карикатурама и сатиром, може бити опасно у земљи у којој је пре 17 година убијен премијер Зоран Ђинђић. Колико је само великог Александра Тијанића коштала метафора: „Ако Ђинђић преживи, Србија неће.”

Вучић, на другој страни, има своје савршено организоване информатичке фаланге, такозване ботове, који узвраћају ударце далеко испод појаса и у савезу са прорежимским таблоидима и две комерцијалне телевизије са скарадним ријалити програмима, подстичу нетрпељивост хистеричних елита, како владајућих, тако и опозиционих. Пандемијски српско-српски говор мржње се из стварног, прелива у виртуелни свет.

Где греши Александар Вучић? Поред крајње спорног кастинга кадрова који је породио локалне бароне попут Драгољуба Симоновића из Гроцке, Милутина Јеличића Јутке из Бруса или Горана Цветановића из Лесковца, уз држање готово читавог руководећег кадра у јавним предузећима у ве-дe стању, шеф напредњака, после апсолутне победе на парламентарним изборима, поставља младе посланике, представљајући их као нову елиту СНС-а.

Са несумњивим резултатима у области економије и његовог омиљеног БДП-а, по чему ће Србија заиста постати европски шампион, што потврђују међународне финансијске институције и најтиражнији немачки таблоид „Билд”, са довршеним ауто-путевима и изграђеном ковид болницом у Батајници, Вучић дозвољава себи луксуз да његову партију и њега лично у највишем законодавном телу представљају млађани зилоти, са искључивим циљем да зидају његов култ личности и у сваку од ставки буџета, стављају милионе Драгана Ђиласа. И свако од њих чита говор који тешко чита.

Бесплатан савет Вучићу. Његови посланици, предвођени професором седе главе Марком Атлагићем, извређали су једну од највећих српских глумица Секу Сабљић због њених политичког ставова под сводовима парламента, а потом је на ред дошао и Драган Бјелогрлић, чиме су постигли такав ефектан политички аутогол, као да су погодили своју мрежу са 30 метара у рашље. Ово прво је констатовао Рамбо Амадеус, ово друго сам додао ја.

Толико често помињање Драгана Ђиласа, готово у сваком јављању јуноша СНС-а, са становишта политичког маркетинга, вероватно би насмејало Зорицу Брунцлик. Ако се упитате зашто њу, она се сматра родоначелником пи-ара, још од прастарих времена, када је изјавила: „Пишите о мени, па макар и добро.”

У своје време, бранио сам Андреја Вучића, јер човек је крив само зато што је Александров брат, у кога, наравно, шеф државе има највеће поверење. Не само што је ономад добио жестоке батине од припадника нишког одреда Жандармерије, што само по себи демантује Андрејеву моћ, већ не постоји ни један доказ да је прекршио закон, осим кафанских трачева да поседује све кафане у Србији. Понекад се питам, слушајући трачарења, поседује ли Андреј и мој стан? Због тога имам дозу резерве и исте нелагоде, када се помиње Гојко Ђилас, брат Драгана Ђиласа. На кога би другог некадашњи градоначелник и министар преписао своју велику имовину и станове, коју је увећао док је обављао државне функције, ако не на човека коме највише верује. А то је његов брат.

Читао сам недавно коментаре на вест да је Бора Чорба тешко болестан. Великом рокеру и песнику опасно замерају зато што је наступао на митингу напредњака. Да, па шта. Човек који је написао „Два динара друже” и „Погледај дом свој анђеле”, може свирати коме год хоће и имати политичка уверења каква год хоће. Ко може умањити глумачку величину Николе Које јер је против Вучића или Срђану Драгојевићу који жестоко твитује против председника. Човек који је режирао „Лепа села лепо горе”, има право да критикује, па макар и испод граница доброг укуса. Мада бих много више волео да уместо куцкања на десетине твитова дневно, сними наставак „Лепих села”. Овако траћи таленат, обрачунавајући се са „свињском хунтом”.

Али Драгојевић нема лажни налог, попут кукавица које се крију под углавном приглупим псеудонимима. Можда би било лековито да погледају надреални телевизијски дуел између Мирољуба Лабуса и Војислава Коштунице током неуспелих председничких избора 2002. године. Нису разменили ниједну увреду. Водитељ умало није задремао, мада су се и Воји склапале очи.

Прошло је од тада 18 година. Побогу, професорка универзитета Србијанка Турајлић сада хоће да затре све трагове споменика Стефану Немањи, а епидемиологу Бранислави Тиодоровићу неко је изгребао аутомобил. Мета режимских спин-доктора постао је Игор Јурић, отац свирепо убијене Тијане. Ускоро на свакога може нанишанити усплахирена светина.

Прочитајте још једном Бранка Миљковића. Прејака реч увек дође по онога ко је изговара!