Немачка „свађа” са Русијом

Веровање да у међународним односима влада какав-такав ред одавно је суочено са непријатном реалношћу. И поред заклињања у вредности глобалног суживота и једнакости, и у овој сфери људског деловања јасно је изражен принцип џунгле: јачи побеђује слабијег. Новост је само то што се под крововима разноразних међународних организација тај принцип обликује и представља као – опште прихватљив. Наравно, поново у складу са потребама оних по чијем налогу се „окреће” цела наша планета.

Прошле недеље у Москву је допутовала делегација коју су чинили припадници опозиционе партије „Алтернатива за Немачку”, треће по снази чланице Бундестага. Угостио их је лично Сергеј Лавров, први човек руске дипломатије. Реч је о деснопопулистичкој партији, проруски настројеној, која се залаже за укидање свих санкција наметнутих Москви због повратка црноморског полуострва Крим под њен суверенитет и војних дејстава у украјинском Донбасу.

Посета је уприличена у тренутку када су политички односи Немачке и Русије спали на ниво који не приличи двема кључним европским државама. Штавише, поједини аналитичари овакво стање пореде са временима хладног рата, додајући да су власти у Берлину учиниле све што је било у њиховој моћи не би ли спречиле путовање опозиционара у руску престоницу. „Немачка је локомотива антируских санкција ЕУ”, став је и Марије Захарове, представнице за штампу Кремља.

„Много је питања у односима наше земље и Немачке по којима имамо различите ставове”, изјавио је тим поводом Сергеј Лавров, додавши: „Неопходан нам је разговор, тражење баланса интереса, а не конфронтација и избегавање дијалога.” Он је подсетио и да Москва не прави проблеме немачким властима у контактима са представницима руске опозиције, па чак и појединцима који не спадају у ту категорију, замеривши надлежнима у Берлину на непридржавању реципрочних мера. Не треба бити много мудар да би се закључило да је овде реч, пре свега, о понашању немачких власти у случају „тровања” руског опозиционара Алексеја Наваљног.

Питање је зашто је Немачка, баш у овом тренутку, заузела одбојан гард према Русији. Тешко је веровати да је разлог томе сумњиво тровање човека чије деловање ни у његовој домовини ни ван ње не изазива претерано узбуђење. Такође, у Берлину и поред свега не помишљају да барем на неки начин дезавуишу изградњу гасовода „Северни ток 2”. Објективно, ни украјинско питање није нешто у шта су Немци претерано упетљани. Тако гледано, било какво нарушавање односа са источним партнером, водећој чланици Увропске уније није у интересу. Па ипак, захлађење је видљиво.

Оно што је најинтересантније, случајеви попут овог везаног за Алексеја Наваљног, у принципу, не спадају у категорију инцидената који доводе у питање међусобне односе двеју држава. Овде није реч о покушају шпијунаже у највишим врховима власти, деловању против одбрамбеног система земље или чему сличном. Уосталом, ни покушај тровања руског опозиционара није доказан у мери у којој би ту чињеницу прихватила независна стручна јавност. Па ипак, односи две моћне државе доведени су до ивице пуцања.

Једна од најбољих илустрација пада поверења између Берлина и Москве је податак изнесен недавно у листу „Ханделсблат” по којем је чак 70 одсто немачких привредника осетило последице у пословању са Русијом. Прошле године тај број није прелазио осам одсто. Додајмо да, и поред свих препрека, две трећине њих подржавају изградњу „Северног тока 2”, оценивши овај пројекат изузетно важним за енергетску безбедност Европе.

Мало је вероватно да би садашњи неспоразум између Немачке и Русије могао дуже да потраје. Наиме, обема државама, па и великом делу Старог континента, пројекат новог гасовода исувише много значи. Пре би се могло рећи да је у питању нека врста међуигре чији је циљ утврђивање међусобних позиција, а све у светлу упорних тврдњи које стижу из Вашингтона а по којима ће се запад Старог континента наћи у претераној зависности од руских енергената.

Тешко је веровати и да би судбина овако великог пројекта могла бити толико чврсто везана за судбину појединаца попут несрећног Литвињенка. Долазак нове америчке администрације са Џозефом Бајденом на челу, могао би у том смислу да укаже на даљи пут руско-немачких односа.

Како год било, апокалиптичне процене да се свет поново налази на граници великог рата треба узимати са великом резервом. Јер било какав војни сукоб ширих размера, па још и на европском тлу, више би штете донео ономе ко би га започео него циљаној жртви. А за тако нешто на Старом континенту нема много заинтересованих.