Nemačka „svađa” sa Rusijom

Verovanje da u međunarodnim odnosima vlada kakav-takav red odavno je suočeno sa neprijatnom realnošću. I pored zaklinjanja u vrednosti globalnog suživota i jednakosti, i u ovoj sferi ljudskog delovanja jasno je izražen princip džungle: jači pobeđuje slabijeg. Novost je samo to što se pod krovovima raznoraznih međunarodnih organizacija taj princip oblikuje i predstavlja kao – opšte prihvatljiv. Naravno, ponovo u skladu sa potrebama onih po čijem nalogu se „okreće” cela naša planeta.

Prošle nedelje u Moskvu je doputovala delegacija koju su činili pripadnici opozicione partije „Alternativa za Nemačku”, treće po snazi članice Bundestaga. Ugostio ih je lično Sergej Lavrov, prvi čovek ruske diplomatije. Reč je o desnopopulističkoj partiji, proruski nastrojenoj, koja se zalaže za ukidanje svih sankcija nametnutih Moskvi zbog povratka crnomorskog poluostrva Krim pod njen suverenitet i vojnih dejstava u ukrajinskom Donbasu.

Poseta je upriličena u trenutku kada su politički odnosi Nemačke i Rusije spali na nivo koji ne priliči dvema ključnim evropskim državama. Štaviše, pojedini analitičari ovakvo stanje porede sa vremenima hladnog rata, dodajući da su vlasti u Berlinu učinile sve što je bilo u njihovoj moći ne bi li sprečile putovanje opozicionara u rusku prestonicu. „Nemačka je lokomotiva antiruskih sankcija EU”, stav je i Marije Zaharove, predstavnice za štampu Kremlja.

„Mnogo je pitanja u odnosima naše zemlje i Nemačke po kojima imamo različite stavove”, izjavio je tim povodom Sergej Lavrov, dodavši: „Neophodan nam je razgovor, traženje balansa interesa, a ne konfrontacija i izbegavanje dijaloga.” On je podsetio i da Moskva ne pravi probleme nemačkim vlastima u kontaktima sa predstavnicima ruske opozicije, pa čak i pojedincima koji ne spadaju u tu kategoriju, zamerivši nadležnima u Berlinu na nepridržavanju recipročnih mera. Ne treba biti mnogo mudar da bi se zaključilo da je ovde reč, pre svega, o ponašanju nemačkih vlasti u slučaju „trovanja” ruskog opozicionara Alekseja Navaljnog.

Pitanje je zašto je Nemačka, baš u ovom trenutku, zauzela odbojan gard prema Rusiji. Teško je verovati da je razlog tome sumnjivo trovanje čoveka čije delovanje ni u njegovoj domovini ni van nje ne izaziva preterano uzbuđenje. Takođe, u Berlinu i pored svega ne pomišljaju da barem na neki način dezavuišu izgradnju gasovoda „Severni tok 2”. Objektivno, ni ukrajinsko pitanje nije nešto u šta su Nemci preterano upetljani. Tako gledano, bilo kakvo narušavanje odnosa sa istočnim partnerom, vodećoj članici Uvropske unije nije u interesu. Pa ipak, zahlađenje je vidljivo.

Ono što je najinteresantnije, slučajevi poput ovog vezanog za Alekseja Navaljnog, u principu, ne spadaju u kategoriju incidenata koji dovode u pitanje međusobne odnose dveju država. Ovde nije reč o pokušaju špijunaže u najvišim vrhovima vlasti, delovanju protiv odbrambenog sistema zemlje ili čemu sličnom. Uostalom, ni pokušaj trovanja ruskog opozicionara nije dokazan u meri u kojoj bi tu činjenicu prihvatila nezavisna stručna javnost. Pa ipak, odnosi dve moćne države dovedeni su do ivice pucanja.

Jedna od najboljih ilustracija pada poverenja između Berlina i Moskve je podatak iznesen nedavno u listu „Handelsblat” po kojem je čak 70 odsto nemačkih privrednika osetilo posledice u poslovanju sa Rusijom. Prošle godine taj broj nije prelazio osam odsto. Dodajmo da, i pored svih prepreka, dve trećine njih podržavaju izgradnju „Severnog toka 2”, ocenivši ovaj projekat izuzetno važnim za energetsku bezbednost Evrope.

Malo je verovatno da bi sadašnji nesporazum između Nemačke i Rusije mogao duže da potraje. Naime, obema državama, pa i velikom delu Starog kontinenta, projekat novog gasovoda isuviše mnogo znači. Pre bi se moglo reći da je u pitanju neka vrsta međuigre čiji je cilj utvrđivanje međusobnih pozicija, a sve u svetlu upornih tvrdnji koje stižu iz Vašingtona a po kojima će se zapad Starog kontinenta naći u preteranoj zavisnosti od ruskih energenata.

Teško je verovati i da bi sudbina ovako velikog projekta mogla biti toliko čvrsto vezana za sudbinu pojedinaca poput nesrećnog Litvinjenka. Dolazak nove američke administracije sa Džozefom Bajdenom na čelu, mogao bi u tom smislu da ukaže na dalji put rusko-nemačkih odnosa.

Kako god bilo, apokaliptične procene da se svet ponovo nalazi na granici velikog rata treba uzimati sa velikom rezervom. Jer bilo kakav vojni sukob širih razmera, pa još i na evropskom tlu, više bi štete doneo onome ko bi ga započeo nego ciljanoj žrtvi. A za tako nešto na Starom kontinentu nema mnogo zainteresovanih.