Епископ Сергије: Распињање Александра Вучића

Да живим у Београду, или негде у унутрашњости Србије, можда бих о председнику Вучићу размишљао на нешто другачији начин, можда бих, као многи, више био вођен личним а мање националним интересима. Али, пошто сам монах и епископ који живи и столује у манастиру Рмњу, на пустој и суровој граници Босне и Лике, мој поглед на живот, саживот, на прилике и неприлике, условљен је само једним – жељом да духовно и биолошки преживи ово моје мало и нејако стадо Христово, које ми је дато на бригу и старање.

Већ три деценије ми се бринемо да не нестанемо, да нас има, да останемо тамо где нас је одувек било. Међународна заједница није била заинтересована да нам помогне, а Република Српска недовољно јака да нас снажније подржи. И када смо, од много наде и гледања у истом правцу, зачас окренули главу од матице Србије, председник Вучић је погледао нас. И не само погледао, већ и помогао, и походио нас, два пута, као ниједан председник Србије до тада. Tреба подсетити да је Србија уложила новац у сваку општину и сваки град Републике Српске, али и у четири општине са српском већином у Федерацији БиХ, па тако, захваљујући тој истој Србији и њеном председнику, имамо, као израз трајне љубави, дечије вртиће, болнице, путеве, храмове…

Међутим, да би се оспорило, омаловажило и све представило другачијим него што јесте, свакодневно се испаљују отровне стрелице у виду новинских написа и интервјуа наших осведочених душебрижника.

Напада се онај који је бесомучно нападнут у Сребреници, покушава се дискредитовати онај који је помогао тој истој Сребреници, као нико дотад, а све са људском жељом да се ратне ране излече међусобним поверењем, да се овдашњи народи повежу модерним саобраћајницама, да нам, свима заједно, овде буде боље.

Некоме је, очигледно, досадио мир и напредак, па би сада, осокољен резултатима америчких председничких избора, да „распакује Дејтон”, да поново отвори старе ране, да убије и оно мало наде које имају овдашњи Срби, Хрвати и Бошњаци, жељни мира и поверења, жељни своје деце из Немачке, унучади из Ирске, пријатеља из Америке.

Ако нам умови и срца нису тесни, у овој земљи има места за све и свакога. Није овој распетој земљи проблем Александар Вучић, већ фрустрације оних који би да ову земљу кроје по своме, а у тој политичко-кројачкој замисли овде би било Срба тек толико да декоративно украсе верски и национални монолит замишљен у неком од мрачних центара моћи. Знам да то председник Вучић не би дозволио, баш као ни председник Додик, као ни сваки други честити Србин.

Док год распињу Александра Вучића, знам да нам је добро кренуло, да нам иде, да смо ту где јесмо. Кад ућуте, знаћу да није како треба, да нестајемо и да нас неће бити. Вучићево распеће је наше васкрсење!