Да ли Мандић обмањује или ће сам бити обманут

Позната опаска израелског дипломате Абија Ебана како Палестинци „никад не пропусте прилику да пропусте прилику” као да је кројена за наш регион. Ту лекцију нисмо савладали током туробних деведесетих, а ових дана и на примеру уставних промена и политичке елите у Црној Гори. То показује да неки политичари ништа нису научили из наших грешака и да стално бирају погрешне потезе, игноришући историјске шансе и могућност да учврсте темеље заједничком животу.

Одлука да се промени највиши правни акт из којих је неоправдано изостављен српски језик којим говори убедљиво највише грађана суседне државе школски је пример политичких и дипломатских промашаја, у чијем је креирању, гле чуда, учествовала и Европска унија. Бизарно звучи да је европски стандард да се ван Устава ставља 269.307 грађана, што је 43,18 одсто оних, који су на последњем попису рекли да говоре српским језиком. То је готово девет одсто више од људи који су се изјаснили да им је матерњи језик црногорски, који је Уставом дефинисан као службени у време власти Демократске партије социјалиста.

Упркос упозорењима која су стизала од Демократске народне партије Милана Кнежевића, који се оштро супротставља дискриминацији српског народа, али и из појединих интелектуалних кругова, већином гласова Скупштина Црне Горе изгласала је покретање процедуре за измену Устава. Оне се односе на Судски и Тужилачки савет и Централну банку Црне Горе. За су гласала 74 посланика, док су против била три. Након тога следи јавна расправа, која ће трајати најмање месец дана, а тек потом припрема се коначан текст амандмана, о којем Скупштина још једном одлучује. Парламентарна већина и опозиција постигле су договор о покретању процедуре усвајања уставних промена које су важне за затварање једног од кључних поглавља у процесу европских интеграција – Поглавља 23, Правосуђе и темељна права. Договор власти и дела опозиције о уставним реформама поново је отворио расправу о статусу српског језика у Црној Гори.

Пут у уставне промене поплочао је политички договор који су раније, уз посредовање Уније, постигли премијер Милојко Спајић, бивши председник Црне Горе Мило Ђукановић и председник Скупштине Андрија Мандић. Ту није ништа спорно уколико се те промене односе на убрзани пут ове земље ка ЕУ, али је невероватно да Спајић и Мандић питање српског језика нису покренули, јер се то од Ђукановића објективно не очекује. Према писању подгоричких медија, после састанка власти и опозиције, из Делегације ЕУ саопштено је да је реч о „кораку ка јачању политичког дијалога и изградњи међусобног поверења” између парламентарне већине и опозиције, посебно у контексту постизања сагласности о уставним изменама и другим одлукама за које је потребна квалификована већина. Из Делегације ЕУ наведено је да су се учесници састанка сагласили да иницирају измене закона из области унутрашњих послова и националне безбедности, као и да парламент формира посебну радну групу која ће пратити примену закона о унутрашњим пословима и Агенцији за националну безбедност.

Кад питање српског језика и тробојке није разматрано, велико је питање да ли ће до промена уопште и доћи кад је реч о ова два идентитетска питања српског народа. Иначе, дуже од деценију просрпске странке траже изједначавање уставног статуса српског и црногорског језика. Од када су 15. октобра 2024. године обелодањени резултати пописа, актуелни председник Скупштине Андрија Мандић у више наврата најављивао је иницијативу за промену статуса српског језика уколико попис покаже да становништво већински говори тим језиком. То је у парламенту поновио и његов партијски колега Дејан Ђуровић рекавши да би српски језик требало нормирати као службени у Уставу.

„Морамо признати да би српски језик требало да буде службени, јер је већински језик у Црној Гори. То очекујем и од опозиције.” Ипак, против увођења српског језика у Устав је Ђукановићев ДПС, док се остатак владајуће коалиције о овом питању, бар званично, није изјашњавао. Делује парадоксално да је Брисел посредовао у промени Устава где се заобилази чињеница да су Срби значајан сегмент друштва у Црној Гори. Најмање што могу да очекују људи који говоре српским језиком јесте право да свуда говоре, пишу и школују се на свом језику.

Историчар Александар Раковић каже да га не изненађује понашање представника Европске уније у Црној Гори и за „Политику” наводи да је свима јасно да Брисел не жели да се до краја афирмише српско питање у Црној Гори. Наводи да су актери власти у суседној држави послушници и да спроводе у дело све што им се каже и то исто ради и опозициони ДПС.

„Власт у Црној Гори на сугестију Запада дозволили су да спадне притисак на српски народ, али нису дозволили, што смо видели 8. септембра 2020. после споразума Кривокапић–Бечић–Абазовић да они неће дозволити, реафирмацију српског идентитета Црне Горе у оном смислу како је то било у историји. И да ће то гледати на све начине да спрече. И оно што се сада догађа јесте природан наставак тога што су потписали пре скоро шест година. Извесно је да је још на снази и да Запад, упркос вољи народа и што је српски идентитет доминантан у Црној Гори, спречава да српски народ добије потпуну афирмацију”, каже Раковић. Упозорава да актери ових промена Устава који занемарују српски народ сеју семе раздора.

„Тиме што се ствара незадовољство у српском народу и то између самих Срба и да је сасвим могуће да се тако нешто прелије и ван граница Црне Горе у Србију. Када то кажем, мислим на Србе који су актери у власти у Црној Гори и власти у Србији. То је ситуација која Западу одговара и стиче се утисак да су они успели на перфидан начин да усмере Србе против самих Срба, јер се на тај начин стварају сумња и неповерење где ће свако сумњати у српство оног другог”, каже Раковић.

Додаје и да је сасвим извесно да ће процрногорска опозиција наставити са сегрегацијом Срба кроз неприхватање реалности да је српски језик већински, али да уколико грађанима Србије пореклом из Црне Горе буде омогућено стицање црногорског држављанства, стање на терену може да се драматично поправи. „Опозициони ДПС неће дозволити да се промени Устав Црне Горе и да српски језик постане службени, иако је српски убедљиво најзаступљенији. Он то неће дозволити. То значи да ће да настави сегрегацију против Срба. Ипак, треба подсетити да је ДПС пао пар екселанс на српском питању”, каже Раковић.

Ипак, наш саговорник, не желећи да открива своје изворе информисања, наводи да би питање српског језика и српске заставе могло повољно да се реши током следеће године. Упркос уверавањима која имају његови саговорници који су функционери у власти Црне Горе, каже да није сигуран да ће се то остварити и да они пре свега играју на карту да ће исти они који су обећали промене које ће ићи Србима у прилог своја обећања заборавити.

„Колико се мени чини, вероватно је да Андрија Мандић има неки договор да током следеће године српски језик и српску заставу врати у употребу. Међутим, мислим да ће га ти партнери вероватно обманути под притиском пре свега Брисела. Када то буду урадили, онда ће природан след догађаја бити да се Демократска партија социјалиста врати у власт. Управо због тога, ако је направљен такав договор, Андрија Мандић иде по оштрици и танкој жици и нада се да ће то проћи и да ће на крају извући бенефит за српски народ у том идентитетском смислу до половине 2027. године. Али с обзиром на то с ким имамо посла деценијама у Црној Гори, ја не бих могао да будем оптимиста, али ако у овом случају Андрија Мандић једног дана успе у тој намери, упркос тешким компромисима које сада прави, онда ћемо имати сасвим другачију слику и вратиће се слика Андрија Мандића каква је била раније”, закључује Александар Раковић.

Упркос свим изазовима с којима се Срби у Црној Гори сусрећу, Раковић је оптимиста и очекује да ће српски идентитет у Црној Гори свакако да расте. Каже да је немогуће да, на пример, тзв. црногорска нација, састављена од тврдих црногорских сепаратиста, којих има око 200.000, што се видело на попису, може неког да асимилује. Притом, ту је очигледно и доста Бошњака који су се изјаснили да говоре црногорским језиком, па је окорелих сепаратиста таман око 200.000. „Ма немогуће је да тих 200.000 може нешто да промени на штету Срба, којих има у окружењу Црне Горе и у Црној Гори све укупно 7,5 милиона. То је немогуће и било би бесмислено. Наш идентитет је много јачи од овог другог идентитета, тако да очекујем даље јачање српског идентитета у Црној Гори”, навео је Раковић.

Има разлога зашто Ђукановић мрзи СПЦ

Председник Вучић изјавио је недавно да разуме зашто бивши председник Црне Горе Мило Ђукановић мрзи Српску православну цркву и додао да је он против таквог политичког става, али да га више интересује шта о томе мисле они који сада владају Црном Гором и зашто о томе не говоре. „Многи су прихватали ту идеју, да је то требало да се зове православна црква, православна црква у Црној Гори, православна црква Црне Горе и да се говори само православна црква, да би долазили сви у њу, а да се не говори да је то Српска православна црква. Онда је требало да донесу и такве законе и да се та прича заврши”, рекао је председник Вучић.

Додао је да су многи народи на простору бивше Југославије свој идентитет градили на антисрпској позицији, на позицији против СПЦ и да је они увек називају само православна црква, а никада СПЦ. „Колико сте пута слушали пре 10 година, осам година, пет година, да вам и не кажу Митрополија црногорско-приморска Српске православне цркве, већ само кажу Митрополија црногорско-приморска. Милион пута, у свим њиховим медијима, чак и у нашим овде, зато што смо наседали на све трикове, зато што нисмо разумели шта је то што раде”, рекао је председник Вучић.

Додао је да разуме Ђукановића што мрзи СПЦ, наводећи да је он у вези с тим принципијелан макар у последњих 20 година. „Као што ми не можемо да прихватимо ове што измишљају да представљају некакву цркву и који би хтели да се представе као легална и легитимна црква, а пријављени су у такси организацији и у некој општинској организацији. Ја разумем његов политички став. Да ли сам сагласан с тим? Апсолутно сам против њега и апсолутно несагласан, а мене интересује шта ови други мисле и зашто о томе не говоре, ови који данас владају”, казао је председник Вучић.

Истовремено је нагласио да је „Црна Гора отела Србији 14 одсто територије”, као и да је три пута прогласила Србе геноцидним народом. „Нису једном, три пута су доносили резолуцију о геноциду. Три пута. Немојте да вам говорим, од слања војника на Косово и Метохију, да ли је један, два или пет хиљада, потпуно је свеједно, показујете свој принципијелни став какав је... До слања на ’Олују’ својих војних изасланика. И ми ћутимо на све то и опет смо вам ми криви, а ништа од тога вам нисмо урадили. Шта да радите?”, закључио је Вучић.