Модерна тела

„Не схватате у којој мери новинарски наслови који чине дневну историју утичу на мишиће људског тела”, изјавила је Марта Грејам, (1894–1991), балетска играчица, једна од зачетница модерног плеса, данас позната као водећи кореограф двадесетог века. Мартом Грејам и развојем плеса и модернизма у Америци бави се нова књига „Модерна тела” Џулије Л. Фолкс (Clio) која појаву савременог плеса посматра у светлу друштвених промена, бунта и ослобађања женске сексуалности двадесетих и тридесетих година прошлог века.

Рут Сент Денис, Марта Грејам, Дорис Хамфри, Хелен Тамирис и Чарлс Вајдман наставили су двадесетих година прошлог века, у Лосанђелеској плесној школи „Денишон” (коју је основала Р. Сент Денис), „плесну револуцију” коју је започела Исидора Данкан плешући босонога (босе ноге модерног плеса привукле су сиромашне играчице, које нису имале новца да купе патике на прсте), уводећи стилизоване покрете у балетску игру. Принципи модерног плеса наглашавали су у представама да женска фигура играчице не представља више сексуални објекат за забаву мушке публике водвиљског, кабаретског и булеварског позоришта. Плес више није додатак музици или банално коришћење тела како би се представили лепи костими. Апстрактни покрети Исидоре Данкан и Марте Грејам истичу женску индивидуалност, мисаоност, мудрост, а не само виртуозност покрета (класичан балет) и сензуалност облина женских груди и бокова.

Модерни плес се разликовао од других врста уметности по томе што је привукао и истакао у први план до тада запостављене друштвене групе: беле жене (већином Јеврејке), хомосексуалце и Афроамериканце. Као што су жене на сцени разбиле мит о беспомоћним бићима, хомосексуалци су срушили предрасуде о феминизираном женском петку представљајући мужевног атлету који доминира сценом. Марта Грејам сматрала је да на наше тело упија све друштвене промене, као и да секс и плес имају исто ритмичко упориште (у делима сексолога Хевлока Елиса и песника модерниста попут Харта Крејна и Теодора Реткеа ритам често има сексуалну конотацију и везује се за анималне страсти које су биле оличене у примитивним народима). „Ритам прожима све аспекте људског бића и нама познатог света, тако да га слободно можемо поредити са самом суштином постојања”, писала је Дорис Хамфри позивајући играче да се врате овој суштинској покретачкој сили.

Модерни играчи истицали су значај торза и карлице из чијег језгра су настајали покрети. Жене су скинуле корсете и обукле дуге хаљине или панталоне како би нагласиле флуидност покрета. Модеран плес ослобађао је младе жене, пре свега ментално, од стега које је наметало строго васпитање, а потом и телесно (сексолози и психолози доказали су, на запрепашћење тадашње јавности, да сексуални нагон немају само мушкарци, већ и жене) од општеприхваћеног викторијанског тумачења жене као слабијег пола. Ипак, жене које су се професионално бавиле плесом суочавале су са бројним проблемима. Ниски хонорари приморавали су их да траже неки други посао. Многе жене су напуштале сцену након удаје, док су друге имале неконвенционалне љубавне везе. У таквом амбијенту стварала је Марта Грејам – мистична душа модерног плеса, како су је често називали.

Тело никад не лаже 

Још у детињству Марта је захваљујући прекору свога оца, који ју је ухватио да не говори истину, научила да тело никад не лаже – како јој је тада саопштио глава породице. Тако, Марта Грејам открива да телесни покрети, они свесни и они несвесни откривају душу. Тело може да изрази истине и доживљаје који се не могу вербализовати. То је био први час плеса на којем почиње легенда о Марти Грејам. Образовање и подршку у професионалном бављењу плесом Марта је добила у Денишону да би затим формирала сопствену трупу изводећи представе у Позоришту Mаксин Елит у 39. улици у Њујорку. „Почела сам да се бавим кореографијом само да бих имала шта да играм”, јасно наглашава играчица. Тај плес значио је дуализам између аполонског и дионизијског, минималистички стил лишен декорације и китњасте сценографије. Емоције и покрети који су преузети из индијанског и афричког плеса омогућили су да се стомак тресе, а карлица постане централни део тела из којег настаје покрет. „Афрички плес је плес борбе за слободу, индијански плес представља свест о животу, свеобухватни и потпуни однос са овим светом у коме се затекао”, писала је играчица.

Истражујући ове идеје у својим кореографијама, Марта Грејам је створила најзначајнију кореографију, „Примитивне мистерије” кроз коју истражује савремену индијанску религију. У интеракцији жене у белом (асоцијација на Девицу Марију) и жена у црном, плес постаје ритуал – основ сваког позоришта. Марта је затим развила и технике контракције и опуштања који су следили механизам људског дисања.

Њујоршки критичар Старт Јанг можда је најбоље описао представе Марте Грејам – „Зар баш морам да идем? Плашим се да ће насред позорнице да роди коцку”. 

Жељу за променом и бол који проистиче из борбе са стереотипима и традиционалистичким схватањима, Марта је приказала у кореографији „Оплакивање”. Соло играчица седи на клупи и на себи има врећу – костим који онемогућава њено кретање. Лице се једва назире док покрети произлазе из торза и одјекују телом повијеним у облику фетуса. Тело жели да се ослободи, да прихвати своје природне инстинкте и осећања.

Уметник је бесполно биће

Као модерна играчица, Марта Грејам је имала репутацију неженствености. Била је ниска, имала је дугачак торзо, узано, испијено лице и крупне очи. Увек напета и одлучна. Међутим, њена појава и понашање у јавности нису изазивали сумњу да је лезбејка, што је важило за жене које су се у том времену бавиле спортом, док се о сексуалној опредељености балетских играча и тада пуно расправљало.

Иако је сматрала да уметник треба да буде бесполно биће, Марта Грејам је своје часове почињала причама о „слободној љубави”. Живела је сама и имала не баш мали број афера, љубавних авантура и романси. „Тело треба да буде отворено како би показало своја скривена значења”, објашњавала је Марта.

Подстакнута идејама феминизма, Марта Грејам је желела да обједини две представе о жени. Жени – уметници која је способна да управља својим животом”, али је ипак желела да сачува исконску потребу женке за заштитом мужјака. То је и показала у кореографији „Амерички документ” у којој са Ериком Хокинсом, у кога је била заљубљена, инспирисана „Песмом над песмама”, приказује страст, спутаност, жељу и напетост између мушкарца и жене.

Марта Грејам је у својим кореографијама сексуалну привлачност претворила у интелектуалну и емоционалну или је можда била само млада жена која се „врцкањем пробија кроз живот” како је писало на једној њеној карикатури објављеној у часопису „Венити фер”. А можда је Марта велика зато што је свој последњи наступ имала у седамдесет шестој години живота.