Народ и култ вође

Зборник радова Лако перо Радоја Домановића штампан је поводом стогодишњице смрти нашег знаменитог сатиричара. Приређивач ове својеврсне антологије радова о Радоју Домановићу јестепрофесор др Малиша Станојевић, а издавач „Кораци“ из Крагујевца.

У овом зборнику се појединачним студијама 23 аутора указује на паралелизме тема и идеја Домановићевог стваралаштва и других писаца и на дела настала на трагу доманићевског духа речи – нарочито сатире и афоризама.

Ти радови отварају многа питања о савремености сатиричног приповедања и о одражавању на савремена догађања. Указује се на вредности које су остале до данас неизмењене – политичке, социолошке и културолошке појаве у српском друштву – што, наравно, упућује на поновно читање Данге, Вође, Страдије...

Зато што је комплексна, Домановићева сатирасобом носи низ супротности. У знатој мери она је одраз јавног мишљења у Србији, а с друге стране, оштра критика тог просечног, малограђанског духа и друштва. Својим делом писац је захватио најактуелнија друштвенополитичка питања своје епохе – која, нажалост, много личи на садашњујадну и жалосну – дајући слику власти и повлашћених и осуђујући накарадност владања, бахатост и неодговорност властодржаца.

Настала као огорчени револт патриоте због положаја човека у друштву и подлости владајућих, његова сатира је друштвену свест и то доба боље оценилаи оцрнила него тадашња штампа и опозиција владајућем режиму. По Домановићу, за то су највише криви властодршци, па за њима „вајна интелигенција“, али и обичан народ – „чак и љути невољници који су се у беди родили и у беди ће умрети“. Због тога што су исувише покорни министрима, чиновницима и њиховим луцкастим женама помодаркама и покондиреним тиквама.

У ствари, Домановић се, приказавши ружно лице Србије, изборио за лепо.

Кроз слику кризе друштва дао је његов морални, политички и економски пад који генерише личне и колективне трауме. Тако владар – вођа који је изабран није слика смелог, одговорног и способног предводника са визијом. Намеће се пишчев став о томе да народ бира вођу према себи и у складу с тим избором тако и пролази. За стварање култа вође писац не окривљује вођу већ народ. Тиме сатира и добија своју праву тежину и значење. Домановићев вођа је налик старозаветној причи о суши, потопу и преласку јеврејског народа из Египта у обећану земљу, али овде српски народ слушајући и уважавајући свог слепог вођу иде у свој суноврат.

Зачуђујућа је сличност тема и догађаја са нашим садашњим тренутком. Као да је писац описао догађаје и појаве, српско друштво, с краја 20. и с почетка 21. века, а не сто година раније.

Бавећи се Страдијом, Малиша Станојевић каже да је профил сатирично-хумористичког листа у доманићевском духу остао до данас на изузетном месту у историји српске штампе. У овом књижевном листу Домановић је поновио духовиту сатиру политичког живота, са извесним помаком ка већој употреби гротескног него што је то чинио у ранијем стваралаштву.

Алудирајући на савремену Србију, Ратко Марковић Риђанин у тексту о Домановићу каже: „Савремена Страдија има велику иницијативу, решена је да пострада за Страдију. Зато у свакој партији расте партија. У реду ред. У праву право на право. У народу народи. У језику језици. У држави државе, мада су границе одавно без граница... Страдија се не би звала Страдија да истина из ње није избегла. А ми?“ – пита се на крају Марковић.

Овај зборник је згодна прилика да се подсетимо на Радоја Домановића и његово књижевно дело. Да поново прочитамо његове приповетке и проверимо себе и своју свеколику историју, да се погледамо у огледалу и оценимо ко смо и где смо. Да разуверимо оне који сматрају да Домановић није велики писац – ми ни пре њега ни после њега бољег и већег сатиричара нисмо имали нити имамо. Али он је прећуткиван и оспораван ваљда зато што су се они који је требало да нам га препорученајчешће препознавали у његовим делима.

У првом делу Зборника штампани су текстови које су о Домановићу писали Богдан Поповић 1902, Јован Скерлић 1908, Димитрије Вученов 1959, Војислав Ђурић 1966. и Милован Витезовић 1973. године. Ти радови чине хронику књижевнотеоријских студија које су пратиле и вредновалеДомановићев књижевни рад.

Подужи текст Богдана Поповића и некролог Јована Скерлића сведоче о животу и делу писца. Димитрије Вученов у својој докторској дисертацији најобимније је и до детаља проучио живот, доба и генезу Домановићевог дела. Текст Војислава Ђурића о делу овог завичајног писца јесте тема приступне беседе аутора приликом пријема у чланство САНУ. Поводом стогодишњице рођења (1973), на Калемегдану је подигнут споменик Домановићу, који је извајао Небојша Митрић, а Милован Витезовић написао је надахнути текст о чудесном духу Радоја Домановића.

У Зборник је увршћено и неколико цртежа Југослава Влаховића на тему „Страдија данас“ са мотивима које је Домановић оцртао у својим приповеткама и учинио их универзалним. Ови цртежи деле Зборник на текстове написане раније и оне написане 2008. године. Уз текст Слободана Лазаревића дата је фотографија познате слике Оратор Владимира Величковића.

Радови у овом избору текстова о Домановићу најбоље потврђују његову вредност и значај јер се овде отварају многа питања о савремености сатиричног приповедања и о рефлексији на савремена догађања, како нам сугерише Малиша Станојевић.

Новог Домановића немамо, иако би он данас имао много више материјала и посла.