Narod i kult vođe

Zbornik radova Lako pero Radoja Domanovića štampan je povodom stogodišnjice smrti našeg znamenitog satiričara. Priređivač ove svojevrsne antologije radova o Radoju Domanoviću jesteprofesor dr Mališa Stanojević, a izdavač „Koraci“ iz Kragujevca.

U ovom zborniku se pojedinačnim studijama 23 autora ukazuje na paralelizme tema i ideja Domanovićevog stvaralaštva i drugih pisaca i na dela nastala na tragu domanićevskog duha reči – naročito satire i aforizama.

Ti radovi otvaraju mnoga pitanja o savremenosti satiričnog pripovedanja i o odražavanju na savremena događanja. Ukazuje se na vrednosti koje su ostale do danas neizmenjene – političke, sociološke i kulturološke pojave u srpskom društvu – što, naravno, upućuje na ponovno čitanje Dange, Vođe, Stradije...

Zato što je kompleksna, Domanovićeva satirasobom nosi niz suprotnosti. U znatoj meri ona je odraz javnog mišljenja u Srbiji, a s druge strane, oštra kritika tog prosečnog, malograđanskog duha i društva. Svojim delom pisac je zahvatio najaktuelnija društvenopolitička pitanja svoje epohe – koja, nažalost, mnogo liči na sadašnjujadnu i žalosnu – dajući sliku vlasti i povlašćenih i osuđujući nakaradnost vladanja, bahatost i neodgovornost vlastodržaca.

Nastala kao ogorčeni revolt patriote zbog položaja čoveka u društvu i podlosti vladajućih, njegova satira je društvenu svest i to doba bolje ocenilai ocrnila nego tadašnja štampa i opozicija vladajućem režimu. Po Domanoviću, za to su najviše krivi vlastodršci, pa za njima „vajna inteligencija“, ali i običan narod – „čak i ljuti nevoljnici koji su se u bedi rodili i u bedi će umreti“. Zbog toga što su isuviše pokorni ministrima, činovnicima i njihovim luckastim ženama pomodarkama i pokondirenim tikvama.

U stvari, Domanović se, prikazavši ružno lice Srbije, izborio za lepo.

Kroz sliku krize društva dao je njegov moralni, politički i ekonomski pad koji generiše lične i kolektivne traume. Tako vladar – vođa koji je izabran nije slika smelog, odgovornog i sposobnog predvodnika sa vizijom. Nameće se piščev stav o tome da narod bira vođu prema sebi i u skladu s tim izborom tako i prolazi. Za stvaranje kulta vođe pisac ne okrivljuje vođu već narod. Time satira i dobija svoju pravu težinu i značenje. Domanovićev vođa je nalik starozavetnoj priči o suši, potopu i prelasku jevrejskog naroda iz Egipta u obećanu zemlju, ali ovde srpski narod slušajući i uvažavajući svog slepog vođu ide u svoj sunovrat.

Začuđujuća je sličnost tema i događaja sa našim sadašnjim trenutkom. Kao da je pisac opisao događaje i pojave, srpsko društvo, s kraja 20. i s početka 21. veka, a ne sto godina ranije.

Baveći se Stradijom, Mališa Stanojević kaže da je profil satirično-humorističkog lista u domanićevskom duhu ostao do danas na izuzetnom mestu u istoriji srpske štampe. U ovom književnom listu Domanović je ponovio duhovitu satiru političkog života, sa izvesnim pomakom ka većoj upotrebi grotesknog nego što je to činio u ranijem stvaralaštvu.

Aludirajući na savremenu Srbiju, Ratko Marković Riđanin u tekstu o Domanoviću kaže: „Savremena Stradija ima veliku inicijativu, rešena je da postrada za Stradiju. Zato u svakoj partiji raste partija. U redu red. U pravu pravo na pravo. U narodu narodi. U jeziku jezici. U državi države, mada su granice odavno bez granica... Stradija se ne bi zvala Stradija da istina iz nje nije izbegla. A mi?“ – pita se na kraju Marković.

Ovaj zbornik je zgodna prilika da se podsetimo na Radoja Domanovića i njegovo književno delo. Da ponovo pročitamo njegove pripovetke i proverimo sebe i svoju svekoliku istoriju, da se pogledamo u ogledalu i ocenimo ko smo i gde smo. Da razuverimo one koji smatraju da Domanović nije veliki pisac – mi ni pre njega ni posle njega boljeg i većeg satiričara nismo imali niti imamo. Ali on je prećutkivan i osporavan valjda zato što su se oni koji je trebalo da nam ga preporučenajčešće prepoznavali u njegovim delima.

U prvom delu Zbornika štampani su tekstovi koje su o Domanoviću pisali Bogdan Popović 1902, Jovan Skerlić 1908, Dimitrije Vučenov 1959, Vojislav Đurić 1966. i Milovan Vitezović 1973. godine. Ti radovi čine hroniku književnoteorijskih studija koje su pratile i vrednovaleDomanovićev književni rad.

Poduži tekst Bogdana Popovića i nekrolog Jovana Skerlića svedoče o životu i delu pisca. Dimitrije Vučenov u svojoj doktorskoj disertaciji najobimnije je i do detalja proučio život, doba i genezu Domanovićevog dela. Tekst Vojislava Đurića o delu ovog zavičajnog pisca jeste tema pristupne besede autora prilikom prijema u članstvo SANU. Povodom stogodišnjice rođenja (1973), na Kalemegdanu je podignut spomenik Domanoviću, koji je izvajao Nebojša Mitrić, a Milovan Vitezović napisao je nadahnuti tekst o čudesnom duhu Radoja Domanovića.

U Zbornik je uvršćeno i nekoliko crteža Jugoslava Vlahovića na temu „Stradija danas“ sa motivima koje je Domanović ocrtao u svojim pripovetkama i učinio ih univerzalnim. Ovi crteži dele Zbornik na tekstove napisane ranije i one napisane 2008. godine. Uz tekst Slobodana Lazarevića data je fotografija poznate slike Orator Vladimira Veličkovića.

Radovi u ovom izboru tekstova o Domanoviću najbolje potvrđuju njegovu vrednost i značaj jer se ovde otvaraju mnoga pitanja o savremenosti satiričnog pripovedanja i o refleksiji na savremena događanja, kako nam sugeriše Mališa Stanojević.

Novog Domanovića nemamo, iako bi on danas imao mnogo više materijala i posla.