Зид као зид као зид...

„Зидови на улици” је изложба савремене уметности која се бави односима уметности и свакодневице у јавном простору и смештена је у три веома различита галеријска простора (Салон МСУ у Париској, ЦКЗД у Бирчаниновој и Национална галерија у Доситејевој) и више отворених локација по граду. Конципирана је сарадњом београдског Музеја савремене уметности и Сименс арт програма и троје кустоса: Браниславе Анђелковић, директора МСУ, Томаса Трумера који води Сименс арт програм, и Марка Лулића, познатог бечког уметника југословенског порекла. С обзиром на то да је МСУ затворен због реконструкције, ова изложба је један од аспеката дислокације пројеката овог музеја у чему се испуњава основни задатак ове институције да прати, иницира и утврђује моделе излагања савремене уметности као специфичног облика јавне комуникације.

Нема сумње да су кустоси своје полазиште пронашли у једном „историјском” раду, у филму Неше Париповића НП 1977 из 1977. године који показује уметника како се креће (хода, трчи, пење, прескаче...) по Београду неким својим замишљеним итинерером, не обазирући се на постојеће препреке. Париповић одлучно следи сопствени „отворени систем”, властити доживљај урбаног простора у којем неки зид или читава грађевина не представљају облик „дисциплиновања” појединца већ слободни и нехијерархизовани мизансцен кретања и поимања себе у простору и животу. Омаж је указан и раду Стражара (1969) Душана Оташевића, за њега карактеристичној соц-поп-артистичкој „бојеној дасци” која није тек представа именованог објекта већ је и сама објекат који је истовремено и своја сопствена представа. Оба ова рада се баве питањем које је од кључне важности за савремену уметност: питањем коегзистенције живота и уметности у којем нема уобичајеног ауторитета „уметничког дела” који ствара „мртве” ситуације и конвенције које замрзавају индивидуалне односе и фиксирају појмове.

Бекство од прејаких метафора

Симболички капацитет појма зид је огроман. Кинески зид, берлински зид или зид плача, фиксирани су симболи политичког, верског или војног поретка, и као такви су постали тзв. „прејаке метафоре”. Управо је овај затворени симболички аспект оно што кустосе ове изложбе не мотивише. За њих је зид пре свега материјална чињеница, физичка баријера која дефинише урбани простор и поље урбане комуникације, простор за индивидуалне интервенције. Оно што обележава савремену уметност је управо покушај бекства од симболичких конвенција (које су колективистичке, испричане и затворене) у простор неизвесног значења које може да се активира једино кроз чин индивидуалног (не)споразумевања, кроз низ непретенциозних пропозиција и „микро-политика” којим се уметници супротстављају снази јавног и медијског спектакла у којима нема простора за индивидуалну партиципацију.

Самосвесна и неконформистичка савремена уметност не пристаје на простор спектакла, простор колективне забаве и политичке манипулације, али јој је такође стран и уметнички елитизам заснован на робном фетишизму и политичком конзервативизму. Савремену уметност занима ефемерност и елузивност, али такође и укљученост па и комуникативност која није плод постојећих конвенција већ откривање нових односа на путу ка индивидуалном ослобађању и еманципацији. У овом смислу и „публика” коју оваква пракса жели да афирмише није оптерећена неким колективистичким идентитетом већ је пре свега склона индивидуалном реаговању и укључивању свих конотација слабости, фрагилности па и неуспешности такве позиције за разлику од наметнутих „вредности” и конвенција којима се утврђују појмови идентитета, друштвене функционалности и успеха.

У радовима Париповића и Оташевића кустоси проналазе у локалном уметничком контексту генеалогију за овакву позицију савремене уметности. Међутим, ови радови нису представљени под „стакленим звоном” као неки музејски фетиши, већ равноправно с осталима новијег датума, до те мере да их посматрач може третирати као да су настали у ово време и за ово време. Уз њих, као и радове Милице Томић и Уроша Ђурића, изложба је увезала пројекте још 13 уметника из потпуно различитих средина који постављају глобално релевантна питања „живота-у-свету” и нуде своја искуства у трансформацији свакодневног у праксу која је истовремено и поетичка и критичка.

Извините, жао ми је

Јужноафрички уметник Робин Роуд, користи „low-fi” технике као што су цртеж на зиду, перформанс и једноставне компјутерске анимације, да створи поетичне ситуације које уздижу неку свакодневну активност (у овом случају партију билијара) и дислоцирају њен креативни потенцијал заснован на праксама урбане хип-хоп културе. Шведска уметница Аника Стром је овде наставила серију текстуалних исказа у којима се брише разлика између домена приватног (у којем се показују сентименталност, слабост, лабилност) и домена јавног (који карактерише декларативност и конвенционалност). Њени искази, као што је руком сликан текст на зиду Салона МСУ који гласи „Excuse me, I’m sorry” (Извините, жао ми је), истовремено су израз осећаја личне крхкости ако их гледамо кроз призму приватности, и израз ироничног геста ако их гледамо у пољу јавног обраћања. На фасади ЦКЗД-а налази се још један њен рад „in situ” који ће остати на зиду и након изложбе и гласи „Нова боја на старом зиду”. Овде се калкулише однос новог и старог, идеја о трошности и материје и појмова у протоку времена.

Аника Стром припада оним уметницима чија је пракса заснована на оживљавању историјског концептуализма у новим оквирима, као што је то случај и у раду немачког скулптора Михаела Саилсторфера. Он појам зида третира кроз елаборацију основних физичких законитости материјала, притиска, видљивости – прилази му и из позиције скулптора заинтересованог за особине материјала и њихових суодноса, и из угла концептуалног уметника заинтересованог за идеје и појмове више него за формалну целовитост и дефинисаност „дела” као оптичке и хаптичке чињенице. Оно што можемо видети у галерији је само реплика објекта мањих димензија (дакле „модел” који је већи од оригинала!), који се налази на дну Саве код МСУ и који је тамо потопљен током отварања. И оригинал и реплика се састоје од два ланцима повезана дела: мање бетонске греде и веће плоче од стиропора. И док у галерији ова два елемента (један изузетно велике а други изузетно мале специфичне тежине) леже непомични на поду притиснутим силом гравитације, оригинал на дну Саве се понаша у складу с другачијим физичким законитостима: бетонски део држи комад на дну, а део од стиропора се усправља и формира зид.

Невидљивост

Уз Париповића и Оташевића, трећа „историјска личност” на изложби је Лоренс Винер, легендарни концептуални уметник који до крајњих консеквенци спроводи праксу дематеријализације уметничког дела које он своди на низ вербалних пропозиција које се могу али не морају извести у материјалу. Реченица „Placed on either side of light” („Постављено с било које стране светла”) је изведена на крову бивше Беобанке на Зеленом венцу. Рад није упадљив јер, као што тврдимо, савремену уметност не занима поље јавног спектакла већ управо поље полувидљивости, поље изненађења и проналажења, које се активира индивидуалним открићем и зачуђеношћу. Још је радикалнији у својој „невидљивости” рад Хаима Зобернига који је употребио заштитну мрежу којом је тренутно ограђена зграда МСУ и њом исписао реч „ограда” коју је заправо могуће прочитати само из ваздуха. Као и код Саилсторфера, овај рад до крајности распарчава идеју о целовитости оптичког, тактилног, концептуалног и контекстуалног аспекта неког дела и ствара се примењена филозофска игра о основним појмовима уметности и њене укључености у свет који настањујемо.

„Зидови на улици” су изузетна прилика да се дискурс, поетике, идеје и предлози који се генерирају у пољу интернационалне савремене уметности приближе овдашњој публици. Кустоси су се определили за комуникативан приступ који се огледа и у начину поставке радова и у кратким објашњењима уз њих који омогућавају прилаз посматрачу али не и фиксирано тумачење. Ова изложба тако подразумева посматрача који се креће по граду и за кога она може постати део савременог урбаног искуства у којем нема места за ритуализовано клањање уметничком делу заснованом на давно занемоћалим конвенцијама. Поступак настајања многих радова савремене уметности одговара и поступку који се оваквом изложбом сугерише посматрачу. Да бисмо овакав однос између свакодневног и уметничког дефинисали, послужимо се појмом „партиципацијске опсервације”, преузетим од антрополога Џејмса Клифорда, којим се заправо означава „релеј између учешћа у одређеној ситуацији и/или догађају (искуство) и процене његовог значења и значаја у ширем контексту (интерпретација)”.