Zid kao zid kao zid...

„Zidovi na ulici” je izložba savremene umetnosti koja se bavi odnosima umetnosti i svakodnevice u javnom prostoru i smeštena je u tri veoma različita galerijska prostora (Salon MSU u Pariskoj, CKZD u Birčaninovoj i Nacionalna galerija u Dositejevoj) i više otvorenih lokacija po gradu. Koncipirana je saradnjom beogradskog Muzeja savremene umetnosti i Simens art programa i troje kustosa: Branislave Anđelković, direktora MSU, Tomasa Trumera koji vodi Simens art program, i Marka Lulića, poznatog bečkog umetnika jugoslovenskog porekla. S obzirom na to da je MSU zatvoren zbog rekonstrukcije, ova izložba je jedan od aspekata dislokacije projekata ovog muzeja u čemu se ispunjava osnovni zadatak ove institucije da prati, inicira i utvrđuje modele izlaganja savremene umetnosti kao specifičnog oblika javne komunikacije.

Nema sumnje da su kustosi svoje polazište pronašli u jednom „istorijskom” radu, u filmu Neše Paripovića NP 1977 iz 1977. godine koji pokazuje umetnika kako se kreće (hoda, trči, penje, preskače...) po Beogradu nekim svojim zamišljenim itinererom, ne obazirući se na postojeće prepreke. Paripović odlučno sledi sopstveni „otvoreni sistem”, vlastiti doživljaj urbanog prostora u kojem neki zid ili čitava građevina ne predstavljaju oblik „disciplinovanja” pojedinca već slobodni i nehijerarhizovani mizanscen kretanja i poimanja sebe u prostoru i životu. Omaž je ukazan i radu Stražara (1969) Dušana Otaševića, za njega karakterističnoj soc-pop-artističkoj „bojenoj dasci” koja nije tek predstava imenovanog objekta već je i sama objekat koji je istovremeno i svoja sopstvena predstava. Oba ova rada se bave pitanjem koje je od ključne važnosti za savremenu umetnost: pitanjem koegzistencije života i umetnosti u kojem nema uobičajenog autoriteta „umetničkog dela” koji stvara „mrtve” situacije i konvencije koje zamrzavaju individualne odnose i fiksiraju pojmove.

Bekstvo od prejakih metafora

Simbolički kapacitet pojma zid je ogroman. Kineski zid, berlinski zid ili zid plača, fiksirani su simboli političkog, verskog ili vojnog poretka, i kao takvi su postali tzv. „prejake metafore”. Upravo je ovaj zatvoreni simbolički aspekt ono što kustose ove izložbe ne motiviše. Za njih je zid pre svega materijalna činjenica, fizička barijera koja definiše urbani prostor i polje urbane komunikacije, prostor za individualne intervencije. Ono što obeležava savremenu umetnost je upravo pokušaj bekstva od simboličkih konvencija (koje su kolektivističke, ispričane i zatvorene) u prostor neizvesnog značenja koje može da se aktivira jedino kroz čin individualnog (ne)sporazumevanja, kroz niz nepretencioznih propozicija i „mikro-politika” kojim se umetnici suprotstavljaju snazi javnog i medijskog spektakla u kojima nema prostora za individualnu participaciju.

Samosvesna i nekonformistička savremena umetnost ne pristaje na prostor spektakla, prostor kolektivne zabave i političke manipulacije, ali joj je takođe stran i umetnički elitizam zasnovan na robnom fetišizmu i političkom konzervativizmu. Savremenu umetnost zanima efemernost i eluzivnost, ali takođe i uključenost pa i komunikativnost koja nije plod postojećih konvencija već otkrivanje novih odnosa na putu ka individualnom oslobađanju i emancipaciji. U ovom smislu i „publika” koju ovakva praksa želi da afirmiše nije opterećena nekim kolektivističkim identitetom već je pre svega sklona individualnom reagovanju i uključivanju svih konotacija slabosti, fragilnosti pa i neuspešnosti takve pozicije za razliku od nametnutih „vrednosti” i konvencija kojima se utvrđuju pojmovi identiteta, društvene funkcionalnosti i uspeha.

U radovima Paripovića i Otaševića kustosi pronalaze u lokalnom umetničkom kontekstu genealogiju za ovakvu poziciju savremene umetnosti. Međutim, ovi radovi nisu predstavljeni pod „staklenim zvonom” kao neki muzejski fetiši, već ravnopravno s ostalima novijeg datuma, do te mere da ih posmatrač može tretirati kao da su nastali u ovo vreme i za ovo vreme. Uz njih, kao i radove Milice Tomić i Uroša Đurića, izložba je uvezala projekte još 13 umetnika iz potpuno različitih sredina koji postavljaju globalno relevantna pitanja „života-u-svetu” i nude svoja iskustva u transformaciji svakodnevnog u praksu koja je istovremeno i poetička i kritička.

Izvinite, žao mi je

Južnoafrički umetnik Robin Roud, koristi „low-fi” tehnike kao što su crtež na zidu, performans i jednostavne kompjuterske animacije, da stvori poetične situacije koje uzdižu neku svakodnevnu aktivnost (u ovom slučaju partiju bilijara) i dislociraju njen kreativni potencijal zasnovan na praksama urbane hip-hop kulture. Švedska umetnica Anika Strom je ovde nastavila seriju tekstualnih iskaza u kojima se briše razlika između domena privatnog (u kojem se pokazuju sentimentalnost, slabost, labilnost) i domena javnog (koji karakteriše deklarativnost i konvencionalnost). Njeni iskazi, kao što je rukom slikan tekst na zidu Salona MSU koji glasi „Excuse me, I’m sorry” (Izvinite, žao mi je), istovremeno su izraz osećaja lične krhkosti ako ih gledamo kroz prizmu privatnosti, i izraz ironičnog gesta ako ih gledamo u polju javnog obraćanja. Na fasadi CKZD-a nalazi se još jedan njen rad „in situ” koji će ostati na zidu i nakon izložbe i glasi „Nova boja na starom zidu”. Ovde se kalkuliše odnos novog i starog, ideja o trošnosti i materije i pojmova u protoku vremena.

Anika Strom pripada onim umetnicima čija je praksa zasnovana na oživljavanju istorijskog konceptualizma u novim okvirima, kao što je to slučaj i u radu nemačkog skulptora Mihaela Sailstorfera. On pojam zida tretira kroz elaboraciju osnovnih fizičkih zakonitosti materijala, pritiska, vidljivosti – prilazi mu i iz pozicije skulptora zainteresovanog za osobine materijala i njihovih suodnosa, i iz ugla konceptualnog umetnika zainteresovanog za ideje i pojmove više nego za formalnu celovitost i definisanost „dela” kao optičke i haptičke činjenice. Ono što možemo videti u galeriji je samo replika objekta manjih dimenzija (dakle „model” koji je veći od originala!), koji se nalazi na dnu Save kod MSU i koji je tamo potopljen tokom otvaranja. I original i replika se sastoje od dva lancima povezana dela: manje betonske grede i veće ploče od stiropora. I dok u galeriji ova dva elementa (jedan izuzetno velike a drugi izuzetno male specifične težine) leže nepomični na podu pritisnutim silom gravitacije, original na dnu Save se ponaša u skladu s drugačijim fizičkim zakonitostima: betonski deo drži komad na dnu, a deo od stiropora se uspravlja i formira zid.

Nevidljivost

Uz Paripovića i Otaševića, treća „istorijska ličnost” na izložbi je Lorens Viner, legendarni konceptualni umetnik koji do krajnjih konsekvenci sprovodi praksu dematerijalizacije umetničkog dela koje on svodi na niz verbalnih propozicija koje se mogu ali ne moraju izvesti u materijalu. Rečenica „Placed on either side of light” („Postavljeno s bilo koje strane svetla”) je izvedena na krovu bivše Beobanke na Zelenom vencu. Rad nije upadljiv jer, kao što tvrdimo, savremenu umetnost ne zanima polje javnog spektakla već upravo polje poluvidljivosti, polje iznenađenja i pronalaženja, koje se aktivira individualnim otkrićem i začuđenošću. Još je radikalniji u svojoj „nevidljivosti” rad Haima Zoberniga koji je upotrebio zaštitnu mrežu kojom je trenutno ograđena zgrada MSU i njom ispisao reč „ograda” koju je zapravo moguće pročitati samo iz vazduha. Kao i kod Sailstorfera, ovaj rad do krajnosti rasparčava ideju o celovitosti optičkog, taktilnog, konceptualnog i kontekstualnog aspekta nekog dela i stvara se primenjena filozofska igra o osnovnim pojmovima umetnosti i njene uključenosti u svet koji nastanjujemo.

„Zidovi na ulici” su izuzetna prilika da se diskurs, poetike, ideje i predlozi koji se generiraju u polju internacionalne savremene umetnosti približe ovdašnjoj publici. Kustosi su se opredelili za komunikativan pristup koji se ogleda i u načinu postavke radova i u kratkim objašnjenjima uz njih koji omogućavaju prilaz posmatraču ali ne i fiksirano tumačenje. Ova izložba tako podrazumeva posmatrača koji se kreće po gradu i za koga ona može postati deo savremenog urbanog iskustva u kojem nema mesta za ritualizovano klanjanje umetničkom delu zasnovanom na davno zanemoćalim konvencijama. Postupak nastajanja mnogih radova savremene umetnosti odgovara i postupku koji se ovakvom izložbom sugeriše posmatraču. Da bismo ovakav odnos između svakodnevnog i umetničkog definisali, poslužimo se pojmom „participacijske opservacije”, preuzetim od antropologa Džejmsa Kliforda, kojim se zapravo označava „relej između učešća u određenoj situaciji i/ili događaju (iskustvo) i procene njegovog značenja i značaja u širem kontekstu (interpretacija)”.