Бувљак код старог „Меркатора”

Од воћа и поврћа, конзерви и сувомеснатих производа, преко свакојаких одевних предмета, техничке робе, до грнчарије и новогодишњих украса ‒ нема шта нема на импровизованом бувљаку који се простире по пешачкој стази испред такозваног старог „Меркатора”, дуж новобеоградског Булевара Михајла Пупина. Са „званичних” тезги, које је поставила општина, али и расклапајућих столова и картонских кутија нуди се роба чији квалитет сасвим сигурно може, најблаже речено, да се доведе у питање, а готово код сваког артикла истакнути су натписи „акција”.

‒ Нек продају људи, нису овде из хобија него да би зарадили коју цркавицу. Кад је већ допуштено да стари „Меркатор” пропадне и опусти, онда бар нек оставе ове људе да раде ‒ каже пензионер Милош који станује у комшилуку и додаје да му улични трговци ни најмање не сметају.

Има и супротних мишљења.

‒ Ово је ругло овог дела Новог Београда. Вуку вас за рукав, довикују за вама у жељи да вам продају робу која је у огромној већини случајева ужасног квалитета. Погледајте сав тај бофл, ту пластику сумњивог порекла. Питам се где сви ови људи, који су овде по цео дан, обављају своје физиолошке потребе, где перу руке... Где је та комунална милиција, где су инспектори? ‒ жали се госпођа која ради у једној оближњој продавници.

Први део необичног трговачког тротоара заузимају продавци воћа и поврћа чије цене су или исте или незнатно ниже у односу на оне које важе горе, на регуларној пијаци. Што због необавештености, што из лењости да се пењу уз степенице до „праве” зелене тржнице, а неки и с намером да уштеде који динар, тек ови улични продавци имају своје муштерије.

Иза њих су трговци такорећи мешовитом робом. Једнообразне тезге које су поставили општинари са обе стране су опкољене „дивљим” рафовима и излозима препуним разном робом. Тренерке и чарапе, до њих бомбоне, поред мед и ракија, ту одмах ћупови и посуђе као стигло из чувене Злакусе...

‒ Немам ништа против да свако проба да заради који динар. Ипак, мислим да није поштено да ја плаћам закуп „државне” тезге, а овај поред мене рашири астал и нуди робу сличну мојој. Кад их инспектори потерају они се склоне и, како то обично бива, врло брзо врате ‒ прича један од, назовимо их, легалних трговаца гардеробом.

Као и на сваком месту са сличним садржајима, ни овде не мањка трговачке духовитости, довитљивости, али има и „маркетинга” који је на ивици доброг укуса. И овде је „акција” најчешћа реч која се чује из уста продаваца или је исписана поред робе. Као и у супермаркетима. Једноставно се стиче утисак да је скоро сваки производ на „акцији”. Па неће бити баш да је то могуће...

Шаргарепа из српске земље

Необичан „промотивни” натпис затекли смо на тезги са које се нуди гомила доњег веша. Хтели смо да упитамо да ли је реч о вешу који се носи искључиво суботом и недељом или је суштина да су то „крпице” које минимум пар дана не треба мењати, али колега из комшијске радње нам је рекао да продавачица тренутно није ту. А са картонске кутије у близини времешни суграђанин продавао је шаргарепу са назнаком да је домаћа. Питали смо каква још може да буде, а он је одговорио: „Е, данас се све увози, ето пасуљ, а ова шаргарепа је из српске земље ископана!” За тезгом на којој се продају батерије, шрафцигери, лепљиве траке и остале ситнице није било никог. Продавац комшија који нуди сличну робу рекао нам је: „Изволите овде, он је отишао на пиво...” 

Епидемиолошки ризик

Импровизована тржница поред старог „Меркатора” могла би да се оцени као прилично несигурно место у епидемиолошком смислу. Продавци за тезгама или не носе маске или их користе на потпуно неправилан начин. Суграђани који туда пролазе, било с намером да нешто купе или само стигну до другог одредишта, такође не користе заштиту у потпуности, онако како би требало. Блиски сусрети су неминовни поготову када је лепше време, а то је недопустиво.