И кућни отпад је енергетски извор

Чему још могу да послуже месни и рибљи отпад, остаци кафе и искоришћено кухињско уље? Звучи као питање с неке од радионица за развијање дечје маште, а у ствари је озбиљан задатак над којим ће се надвити део европске научне заједнице. Истраживачки пројекат назван „WaysTUP!” одвијаће се под слоганом „Преображај комуналног биоотпада у корисне производе”. Овај подухват реализоваће „Биосенс”, светски познат институт из Новог Сада, у сарадњи са 25 партнера из Европе.

Према речима Татјане Кнежевић из „Биосенсовог” центра за иновације и развој пословања, већ је завршена прва верзија каталога урбаног биоотпада, у којој су наведени и примери добре праксе у коришћењу онога што се доскора сматрало бескорисним смећем.

„Оригиналним решењима у области управљања претежно баштенским и кухињским биоотпадом, желимо да инспиришемо и друге на сличне кораке”, наглашава Кнежевићева.

Остаци меса, рибе, кафе и уља могу да се прераде у адитиве који се користе у исхрани људи и животиња. Од органског отпада, који би иначе завршио на депонијама, добија се разградива биопластика и биоетанол, кога поједини стручњаци сматрају могућим наследником бензина у моторима са унутрашњим сагоревањем.

Осим наглашено еколошког мотива (мање ђубрета – здравија животна средина) пројекат  „WaysTUP!” је и изданак такозване циркуларне економије. Тај појам у нашој средини није превише познат, а у пракси се може срести тек у спорадичним, готово изолованим случајевима. Зато из „Биосенса” и поручују да је један од циљева да се промене навике грађана, као и да се у локалним заједницама на другачији начин третира биоотпад, који чини трећину кућног смећа. Резултати пројекта ће зато бити доступни свима који желе да их примене у својим срединама.

Циркуларна, илити кружећа економија, негација је модела привреде који почива на неконтролисаној експлоатацији природних ресурса. „Економски будизам” проповеда да се сваки производ једном или више пута реинкарнира, у сличном или посве другачијем отелотворењу. Будући да глад за енергијом поприма пандемијске размере, на вредности добија и комунални отпад. Разлог томе је што његова биоразградива фракција, која се још назива и биомаса, спада у обновљиви извор енергије. Може да се користи као гориво (биогас, биодизел, биоетанол) као и за производњу електричне и топлотне енергије.

Алтернативних извора енергије и те како има и изван градских депонија. Уз адекватно филтрирање при сагоревању, анимални отпад с фарми, из кланица и перадарских фирми може да одмени фосилна горива и олакша дисање Плавој планети. Отпаци дрвнопрерађивачке индустрије, попут пиљевине и дрвне прашине, идеалне су сировине за пелет и брикете. Ово калорично гориво је „зеленија” замена за угаљ у кућним ложиштима, нарочито ако се у пећ гура домаћи високосумпорни лигнит.

Ако вам помисао на гориво од анималног отпада вређа ноздрве навикле на мирис угља и нафте, постоје и биљни ресурси обновљивих извора енергије. Кроз процес хемијских трансформација, биоетанол се може добити из шећерне репе, кртоласте биљке топинамбур (пореклом из Јужне Америке, успева и код нас), кромпира, пшенице, ражи, житарице тритикале, кукуруза, јечма, сирка...

Можда будућност у којој ће се и из „суве дреновине” цедити кап горива изгледа невесело, али ће генерације које долазе морати да плате цех за растрошност својих предака. О начињеној еколошкој штети да и не говоримо. Некада је глобална доскочица на рачун Кинеза била да, због бројности популације, „једу све што плива осим подморница и све што лети осим авиона”. Парафраза те шале ће се, када је реч о енергији, као бумеранг вратити читавом човечанству. Наравно, у тражењу и примени нових извора треба имати меру и увид у ширу еколошку слику, да не направимо велику штету за малу корист. На Старој планини смо о томе много научили...