Шале у паузи чишћења штале

Ако нешто цвета у Србији у претходних пет-шест година, то је шала, шега, сатира, нарочито она политичка. Карикатуристи постају медијске звезде, хумористи најомиљенија телевизијска лица, а на друштвеним мрежама стотине активиста покушавају испасти духовити. Већина тога је потпуно неоригиналан, натегнут и усиљен хумор, али то није највећи проблем. Постоји нешто у тој „опсесији комедијом” и  „идеологији хумореске” што се суштински заправо испоставља као допринос стварању атмосфере која одговара властима. Осећам то већ одавно интуитивно, али ми никако није успевало да то осећање контекстуализујем и артикулишем. И онда у једној занимљивој мемоарској прози о руској емигрантској књижевности наиђем на анегдоту о сусретима Владимира Набокова са људима који су из совјетске Русије стизали на запад. Ти су људи по правилу бивали опседнути причањем политичких вицева. Набоков се први пут још и смејао, али после се све то понављало и понављало и он је једном приликом приметио: „Изузетни вицеви, изузетне шале, али све то ме подсећа на шале слуга или робова који исмевају газду у време док су заузети чишћењем његове штале.“

Хумор је једно од обележја слободе, али не увек и не сваки хумор. Познат је уосталом одавно концепт тзв. галгенхумора, односно хумора под вешалима. То је хумор као последњи излаз, макар и тек симболичан, хумор као бег од беспомоћности, макар и кратак. То је најчешће хумор у вези ствари које се не могу променити, у вези неизбежног усуда. Отуд и призивање вешала. Након што остане без сваке могућности жалбе и помиловања, па и одгоде, након што сат откуца његово време, осуђенику преостаје само хумор.

Неко ће, наравно, рећи да је Србија, односно демократска јавност у Србији, у позицији тог осуђеника. Ситуација, међутим, ипак није толико једноставна. Ако мислиш да си беспомоћан, то не значи нужно да заиста јеси беспомоћан, али ако кренеш да се понашаш као неко ко је беспомоћан, у пракси ћеш и бити беспомоћан. На сличан начин, ако особу која је на позицији власти не посматраш као особу која је ту привремено и која је позицију стекла захваљујући поверењу највећег броја гласача у земљи, него као тоталитарног сведршца и самодршца који контролише не само сваки аспект политичког живота у земљи и друштву, него и сваку, па и најмању, појединост у личним животима својих „поданика”, онда ће ти живот, макар са становишта властите психологије, и изгледати тако. То је подсвесно пристајање на улогу служинчади којој све, од крова над главом до хлеба у рукама зависи од свемоћног газде.

А однос према газди је, наравно, амбивалентан. Нигде се газда не обожава осим у пропаганди. У стварности се та свемоћ, била стварна, била замишљена, мора макар хуморно пропитивати. Отуд шала, шега, сатира, вицеви, скечеви, досетке и остале „лудорије”. А политички ефекат свега тога скупа је раван нули.

Овде би неко могао да приговори: Али зашто би хумор уопште имао политичке ефекте, зашто би и тежио томе? У већини случајева, такав приговор је оправдан. Међутим, у друштву које путем медија улаже толику енергију и толика (политичка) очекивања у хумористичке програме, у друштву у којем су се, у складу с тим, и хумористи „престројили” па спремно дају интервјуе на политичке теме, наступају на политичким скуповима, понашају се као политички активисти, тај приговор нема смисла.

Слуге које у паузи чишћења газдине штале причају вицеве о газди, не доводе у питање ни свој ни газдин положај. Они су очито помирени са судбином да ће заувек остати слуге. Газде се можда и мењају, па се и вицеви мењају, јер су и теме вицева увек тривијалне: газдине навике, његови маниризми, његов изглед и тако даље, а никад суштински проблем сам по себи: откуд уопште постоји такав систем у којем слуге рмбаче за газду и где им апсолутно све у животу зависи од газде.

Да се разумемо, на такво питање се и не може одговорити вицем. Оно захтева другу врсту „обраде”. А слуге даље од вица не иду.  Слобода се осваја другим путем. Кад се слобода освоји, хумор не нестаје. Напротив. Али то је онда хумор слободног човека, не хумор фокусиран искључиво на дневнополитичку димензију људског живота. Уосталом, историјски гледано, епохе које се обично, са дистанце, сматрају „златним дубом хумора” су истовремено и епохе натпросечно великих слобода у друштву. Можда и грешим, али чисто сумњам да ће се хумору који нас данас бомбардује из свих праваца људи у будућности враћати, као што се и данас враћају „Мућкама”, „Монтију Пајтону”, „Алан Форду” или „Топ листи надреалиста”.

Писац и новинар