Вариоци у сукњама

Снежана Јелесић је запослена жена, супруга и мајка троје деце. Но, њен посао је заиста несвакидашњи за једну даму. Већ готово тридесет година ради у огромној хали обреновачког „Термоелектра” као заваривач, у искључиво мушком друштву. За колеге каже да су предусретљиви, а они за њу „да је јака, неустрашива и да зато морају да је чувају”.

– Ако човек има животни циљ да напредује, ништа није тешко –  каже Снежана. – Имала сам још две колегинице које су у фирми радиле као заваривачи, али их је животни пут одвео на другу страну.

То што је сада једина жена заваривач у фирми, не изазива никакве сумње или љубомору код супруга.

– Да је тако, вероватно ми не би дозволио да још радим овај посао. Али и он и деца, од којих један син има 16, а други син и кћи већ двадесетак и нешто, мислим да се тиме поносе.

Наша саговорница је завршила све школе неопходне за стицање звања квалификованог електрозаваривача, добила највише атесте у школском центру „Термоелектра”, па чак и обучавала млађе кадрове.

Свесна је да би у Немачкој, на пример, имала десет пута вишу плату, али на све то одмахује руком и каже: „Сумњам да би се супруг снашао у улози мајке”.

Према информацијама Ковиљке Летић из београдске филијале Националне службе запошљавања (НСЗ), већ неколико година на бироу нема заваривача. У НСЗ-у сазнајемо и да полазници курсева за завариваче све чешће постају и људи са дипломом Филозофског, Стоматолошког или Ветеринарског факултета, свештеници, полицајци, месари, пекари, а да жене заваривачи у источноевропским земљама нису изузетак.

– Четворомесечне курсеве „Термоелектра” у нашим центрима у Обреновцу и Ваљеву, сваке године крајем јула и крајем септембра упише у просеку по 150 полазника. Од 1.300 које смо обучили, многи су отишли из земље, али се ниједан није вратио на биро – каже Бранислав Аксентијевић, који већ 15 година обучава младе кадрове, будуће завариваче.

Велику потражњу за њима у развијеним европским земљама објашњава скупим обукама и незаинтересованошћу тамошње младежи за оваквом врстом посла.

– У Холандији би обука сваког кандидата коштала државу 10.000 евра. У Србији полазник за 2.000 евра добија знање, смештај, исхрану, маркицу за превоз и још две године радног стажа. Све у свему, кандидат „кошта” девет до 12 евра по сату. Двогодишњи стаж јесте обавеза, али и корист за сваког ко се определи да потом настави живот у иностранству – каже Аксентијевић.

Ова рачуница јасно показује да се страном послодавцу више исплати увоз радне снаге из Индије, Пакистана, а нарочито из Србије, чији су заваривачи радили на великим енергетским и петрохемијским постројењима у Ираку, Либији, Индији, на Сибирском нафтоводу, него да школује и запошљава своје земљаке.

Успех „Термоелектра” се може објаснити још једним податком. Нова технологија и све више електронике у заваривачком послу, натерало је људе који су деведесетих година прошлог века остали без посла и шверцовали на пијацама, да се врате занату који им омогућава да добро зараде.

– Али у Србији им једино ова радионица даје прилику за практичан рад и омогућује да преброде 18-годишњу удаљеност од свог заната – каже Аксентијевић.

На питање да ли нам се исплати да школујемо мајсторе који ће, можда, убрзо отићи из земље, наш саговорник каже: „Није све тако једноставно. Ми са иностраном фирмом склапамо посебне уговоре, а и материјална добит није занемарљива!”