Varioci u suknjama

Snežana Jelesić je zaposlena žena, supruga i majka troje dece. No, njen posao je zaista nesvakidašnji za jednu damu. Već gotovo trideset godina radi u ogromnoj hali obrenovačkog „Termoelektra” kao zavarivač, u isključivo muškom društvu. Za kolege kaže da su predusretljivi, a oni za nju „da je jaka, neustrašiva i da zato moraju da je čuvaju”.

– Ako čovek ima životni cilj da napreduje, ništa nije teško –  kaže Snežana. – Imala sam još dve koleginice koje su u firmi radile kao zavarivači, ali ih je životni put odveo na drugu stranu.

To što je sada jedina žena zavarivač u firmi, ne izaziva nikakve sumnje ili ljubomoru kod supruga.

– Da je tako, verovatno mi ne bi dozvolio da još radim ovaj posao. Ali i on i deca, od kojih jedan sin ima 16, a drugi sin i kći već dvadesetak i nešto, mislim da se time ponose.

Naša sagovornica je završila sve škole neophodne za sticanje zvanja kvalifikovanog elektrozavarivača, dobila najviše ateste u školskom centru „Termoelektra”, pa čak i obučavala mlađe kadrove.

Svesna je da bi u Nemačkoj, na primer, imala deset puta višu platu, ali na sve to odmahuje rukom i kaže: „Sumnjam da bi se suprug snašao u ulozi majke”.

Prema informacijama Koviljke Letić iz beogradske filijale Nacionalne službe zapošljavanja (NSZ), već nekoliko godina na birou nema zavarivača. U NSZ-u saznajemo i da polaznici kurseva za zavarivače sve češće postaju i ljudi sa diplomom Filozofskog, Stomatološkog ili Veterinarskog fakulteta, sveštenici, policajci, mesari, pekari, a da žene zavarivači u istočnoevropskim zemljama nisu izuzetak.

– Četvoromesečne kurseve „Termoelektra” u našim centrima u Obrenovcu i Valjevu, svake godine krajem jula i krajem septembra upiše u proseku po 150 polaznika. Od 1.300 koje smo obučili, mnogi su otišli iz zemlje, ali se nijedan nije vratio na biro – kaže Branislav Aksentijević, koji već 15 godina obučava mlade kadrove, buduće zavarivače.

Veliku potražnju za njima u razvijenim evropskim zemljama objašnjava skupim obukama i nezainteresovanošću tamošnje mladeži za ovakvom vrstom posla.

– U Holandiji bi obuka svakog kandidata koštala državu 10.000 evra. U Srbiji polaznik za 2.000 evra dobija znanje, smeštaj, ishranu, markicu za prevoz i još dve godine radnog staža. Sve u svemu, kandidat „košta” devet do 12 evra po satu. Dvogodišnji staž jeste obaveza, ali i korist za svakog ko se opredeli da potom nastavi život u inostranstvu – kaže Aksentijević.

Ova računica jasno pokazuje da se stranom poslodavcu više isplati uvoz radne snage iz Indije, Pakistana, a naročito iz Srbije, čiji su zavarivači radili na velikim energetskim i petrohemijskim postrojenjima u Iraku, Libiji, Indiji, na Sibirskom naftovodu, nego da školuje i zapošljava svoje zemljake.

Uspeh „Termoelektra” se može objasniti još jednim podatkom. Nova tehnologija i sve više elektronike u zavarivačkom poslu, nateralo je ljude koji su devedesetih godina prošlog veka ostali bez posla i švercovali na pijacama, da se vrate zanatu koji im omogućava da dobro zarade.

– Ali u Srbiji im jedino ova radionica daje priliku za praktičan rad i omogućuje da prebrode 18-godišnju udaljenost od svog zanata – kaže Aksentijević.

Na pitanje da li nam se isplati da školujemo majstore koji će, možda, ubrzo otići iz zemlje, naš sagovornik kaže: „Nije sve tako jednostavno. Mi sa inostranom firmom sklapamo posebne ugovore, a i materijalna dobit nije zanemarljiva!”