Знакови зла и симболи наде на КиМ

„Долазе ових дана странци, Албанци, Срби. Иду горе код цркве сликају оне наше остатке... Гледају они, записују нешто – гледамо и ми, а знамо све: и чија је Црква Светог Јована и чија је табла коју су поставили, на којој на албанском и енглеском пише ’наша црква’”, говори Александар Стевић, професор историје у школи „Шпанска легија”, у селу Суво Грло. Како је табла стигла на чуку која се зове Ђутек, шта су то урадили шпански легионари да заслуже име у овом гету? Да ли се све претворило у знак и поруку? Шта је овај последњи „Kisha Jone / Our church” и коме је упућен?

Због њега су у ово потпуно изоловано село и остатке цркве, у општини Србица у Дреници, стигли различити људи. Долазе усред пандемије вируса корона. Неко је на остацима српске цркве поставио таблу којом је јасно означио да се не ради о српској него о албанској цркви.

„Ово је нешто ново, нису то раније радили”, каже историчар Стевић. А пут кроз историју Сувог Грла почиње помињањем овог места у повељама које је краљ Милутин у 13. и 14. веку издавао манастирима Светог Николе код Прибоја и манастиру Бањска код Звечана. Идући за тим и осталим знаковима, Милан Ивановић је у овом селу избројао девет црквишта и остатке града или утврђења изнад њега. У временима турске власти и насељавања Албанаца цркве су запустеле и урушиле се, а он сведочи да су се и последњих деценија прошлог века налазиле у албанским двориштима и зидовима. Неке нису дирали, пазили су да се не огреше, посебно да не посеку дрво запис.

Данас је ситуација потпуно другачија. Непознати људи обележавају територију и темеље храма знаковима који се користе испред католичких храмова у Албанији и на Косову, иако ту, око тих остатака светиња, живи српско становништво. Њихово предање каже да се село звало Срма Грло (Сребрно Грло), а да је касније прозвано Суво Грло, да су се цркве саме селиле и прелетале са једног места на друго, криле се и тражиле заштиту. То је исти пут зависних сељака Срба који су били у власништву турских господара. Тако Стојан Новаковић бележи како су се та села (чифлуци) крајем 19. века често „померала” према жељама њихових власника.

Упорна, природна и жилава вера, ослоњеност на светиње и искуство трпљења спасили су три села овог краја и у фаталним догађајима 1999. Све око села Суво Грло, Бање и Црколез је фактички збрисано, цркве порушене, српско становништво протерано, имовина спаљена и узурпирана. Српске институције из Србице прелазе у Суво Грло и Бање, а живот се претвара у затвор из ког се излази камионима француског Кфора. На тврдим металним клупама, под цирадом камиона, одавде до Косовске Митровице, путују старци, деца, болесници, труднице, професори... То путовање је симбол сведеног живота који је последњим снагама одлучио да сачува своја села, старинске куће, аутентичан говор и светиње. Томашевићи, усред тог хаоса, „оснивају” малу радио-станицу – зове се Три срца. Чиновница ОЕБС-а Ж. М. је сумњичава, јер ово име подсећа на српски знак три прста, а ради се, заправо, о три преостала села. Пуштају радио-сигнал и само га они чују, да имају песму и глас о себи. Сваки долазак са стране овде је истовремено радост која води до слома емоција. Када су познати кошаркаши Владе Дивац и Драган Тарлаћ 2008. донели поклоне за децу, једна девојчица је изјавила да се толико радује, а онда је почела да плаче горко и незаустављиво. Она је 2008. била један „Утисак недеље”.

Шта још неко може да узме овим људима, и откуд потреба се у забити Сувог Грла присваја камење на којем мештани пале свеће и стављају водицу да преконачи за празник Богојављење?

Нови процес претварања српског културног наслеђа у косовско, „наше” и заједничко благо, отпочео је активно да се спроводи након погрома 17. марта 2004. године. Прецизно вођена, добро организована и од институција охрабрена маса, задала је страшан ударац Српској православној цркви, наслеђу и народу. Све анкете рађене међу Албанцима до погрома говоре да апсолутна већина цркве и манастире сматра српским наслеђем и власништвом. Након погрома схватило се да тренутно не може бити „коначног решења” за нестајање српског наслеђа, па су предузете различите активности на терену како би се променила свест албанског становништва и како би оно усвојио нови наратив о албанским црквама и косовском културном наслеђу. Пројекти, медијски садржаји, трибине, универзитетски професори и локални параисторичари, жртве сукоба, школски систем, представници Католичке цркве, екстремни имами, стварају нову свест о отетом благу Албанаца у распону од Високих Дечана до остатака ове мале Цркве Светог Јована у Сувом Грлу. После мање од петнаест година кампање апсолутна већина Албанаца верује у ове измишљотине. Нова реалност на терену своје теоријско упориште налази у „грађанском концепту” о косовском културном наслеђу и баштини коју би требало да преузме косовска администрација са својим службама. Чињеница је да на Косову постоји српско, османско (турско) и албанско културно наслеђе и да косовска администрација по моделу отимања светиња од стране Мила Ђукановића, покушава да уобличи „државно” наслеђе и власништво. Срби се доживљавају као један давно нестали народ и пред њих се постављају све могуће препреке да не одлазе у своје храмове у Ђаковици, Петричу, Студеници Хвостанској... Табла са натписом „наша црква” изнад села Суво Грло је порука те нове промењене свести и поништавање једног народа. Из заједничке школе у Сувом Грлу протерана су српска деца и наставници. Саградио ју је 1926. учитељ Тадиша Ракочевић са сељацима и била је прва основна школа у Срезу дреничком, добили су Орден Светог Саве. Из институције су 1999. померени његови наследници, и пресељени – мало даље – у школу која се зове „Шпанска легија”, изграђену од стране легионара са Пиринејског полуострва. Школа се по „ослобођењу” од Срба назвала „Шота Галица” по ратници, жени Азема Бејте, одметника и качачког вође. Међутим, то ново име није било довољно за живот, школа је остала без албанских ђака. Последњи су се одселили ове године, већина је побегла на Запад.

Да ли та празнина рађа нове фрустрације?

Српска култура, духовност и држава налазе се пред новом и широком акцијом која ће подривати најсигурнији ослонац Срба на Косову и Метохији. „Једино можемо да се надамо да ће се чути неки званични глас разума, да то није пут помирења, али колико могу да видим, и они који би могли нешто да кажу, ћуте”, каже игуман манастира Високи Дечани, архимандрит Сава Јањић.

„Теоријска” припрема већ неколико година по дубини територије даје опасне резултате: испоснице, стара и нова гробља, куле, пећинске црквице, црквишта у албанским селима постају предмет објава на друштвеним мрежама, порталима и медијима. Свако је добио могућност да покаже албанско благо које су Срби отели. Та могућност је отворени позив појединцу да узме ствар у своје руке. Недавно је један млади човек, поштујући тај национални порив, ушао у манастир Грачаницу и на јужним вратима, у видео-обраћању, оптужио Србе да су цркву отели Албанцима.

За мање од петнаест година пређен је пут од уништења до присвајања. Живот овде вековима има своје унутрашње моделе, путеве и симболе. Они су прешли границу гета, зато је „остатак светиње” последње место које се сме узети, преименовати и оскрнавити.

Јуче је неко са црквишта уклонио знак „Kisha Jone / Our church”. Онда су се окупили Албанци и негодовали и лажни знак је постао симбол, чак и жртва.

На крају дана је професор Александар Стевић код остатака светиње запалио свећу, може ли то бити симбол обнове и нормалности?