Цело Српство држи се за један тениски рекет

У 2020. години Новак Ђоковић је учврстио своју позицију најбољег тенисера на планети и једног од највећих у повести спорта уопште. Истовремено, у том периоду Ђоковић је доживео и тренутке неправди, неразумевања и незаслужених медијских напада. У циљу употпуњавања слике о људском лику овог спортисте, доносимо оцену коју је о њему – пре шест година, на почетку велике серије Новакових успеха – дао велики писац Добрица Ћосић. Реч је о фрагменту из низа разговора које је Миливоје Павловић водио са Ћосићем почев од 1970. до пишчеве смрти у сну, маја 2014. Два месеца пре него што се, у 94. години, упокојио, Добрица Ћосић стигао је да ауторизује овај иначе дужи интервју.

Разговор у ком Ћосић осећа да му стварно, како има обичај да каже, измичу пунији дани живота, вођен је почетком фебруара 2014. године, предвече у његовом стану у Улици Драгослава Поповића на Палилули. „Ствари почињу да ми испадају не само из руку већ и из памћења”, каже невесело. Месец и по дана раније видели смо се, о Светом Николи, на слави код његове рођаке Верице Ћосић, на Чукарици. Били су присутни и Рале Зеленовић, директор Југословенске кинотеке, и др Тома Обрадовић, универзитетски професор. На моје велико инсистирање, иако нерадо, Ћосић је био пристао да говори на спортске теме, о Новаку Ђоковићу и поводом Ђоковића. Управо је био окончан завршни мастерс турнир у Лондону, на којем је Новак у финалу, лако и убедљиво, савладао дотле неприкосновеног Рафаела Надала, са 6:3 и 6:4.

Напољу је опет падао неки влажан снег.

– Пада као код Достојевског у његовим „Записима из  подземља”, ако се не варам – примећује Ћосић док преврће странице свог дневника, писаног руком, у ком су неке од реченица о Новаку Ђоковићу, чији портрет жели да ми скицира.

Да ли сте икад били на неком тениском мечу?

– Не, никада! Шта Вам пада на памет! Тај спорт у Србији све доскора није био довољно познат милионима људи, па ни мени. Знам само основне појмове и главне играче, али ТВ преносе Новакових мечева не пропуштам – сем кад су у јако касним сатима. Видим да се за тенис сад код нас интересује и старо и младо, чак и наша кућна помоћница зна да наброји највеће Новакове победе. Новак је чудо, драгоценост наше новије повести. Преко њега, за Србију су чули и они који до јуче нису знали на ком континенту се налази наша мала и искрвављена земља. Искрвављена, али поносна, чему је немерљиво допринео и Новак Ђоковић… Он је наше искуство обогатио сазнањима која ће се морати детаљније проучавати. То није важно само за нас, већ и за поколења која долазе.

Чиме је све, гледано из угла искусног писца и јавног делатника, Новак Ђоковић обогатио наше искуство, наше национално и културно памћење?

– Србима, који су као народ често у раскораку са својим могућностима, Новакове победе су мелем на отворену рану! Тако млад, а већ зрео! Једног дана могао би да води државу... Он показује да успех не изостаје ако најсложеније задатке поверимо – најбољима, у сваком смислу те речи. Он је паметнији, дисциплинованији, одговорнији, самосвеснији, одлучнији и храбрији од других. Од нас, као и од оних са стране, који му траже слабо место и смишљају лукаве препреке. Волео бих да његово искуство буде заразно за нашу данашњу младеж, често неодлучну и помало изгубљену у времену. Новак показује како само знањем, талентом, стрпљењем, моралом, непрекидним радом на себи и храброшћу можемо да се носимо с препрекама. Памет и храброст, то је оно што нам недостаје. А Новак је и мудар, и упоран, и храбар. Што би рекли моји Моравци – има срце крупније од дулека!

Како оцењујете етичку страну Ђоковићеве личности, и у поразу и у победи?

– Изванредно! Новак уме да чува своје победе, а лепо се понаша и у поразу. Не понижава оне које је победио. Тамо где му понестане физичке енергије, он се допуњава менталном. Та два извора код њега се непрестано смењују. Своје највеће победе посветио је народу из којег потиче. То сам видео и на почетку његове књиге необичног наслова – Сервис за победу. Осим породици, и супрузи Јелени – која му је тада била девојка – дело је посветио и српском народу, што јасно стоји на самом почетку књиге. Сасвим логично: Новак Ђоковић једини уједињује све Србе на свету! И више од тога: цело Српство држи се за његов рекет, јер нам нико други не доноси редовно толико радости, и ни на чији резултат нисмо толико горди... У једном мом роману измаштани јунак каже: „Најслађа је она победа коју победник раздели свом народу!” У овој ствари сам сасвим сагласан с фикцијским ликом коме сам ту реченицу ставио у уста.

Колико сте Ви обавештени о Новаковом односу према својим обавезама?

– Не превише, али се много тога види на терену. Чуо сам да је веома дисциплинован, да редовно тренира и не жели да спава на ловорикама. Неко ми је рекао да је Новак, иако млад, редовно вежбао и за време бомбардовања (1999). Тренирао је у неком пливачком базену без воде, на Бежанији, или на  Новом Београду.

Верујете ли да ће – кад већ помињете бомбардовање – размере србофобије почети да се смањују под утицајем Новакових победа?

– Српски етнос је у последњим деценијама додатно фрагментизован. Срби се топе на рубовима своје етничке целине, а србофобија је постала нека врста глобалне идеологије мржње. Нас мрзе и неки којима нисмо у историји учинили никакво зло, чак и у Европи, која је највећи колонизатор у историји, родно место и расизма и фашизма. Пазите, они који су нас бомбардовали – а и ту држимо рекорд, јер нас је напало 19 држава – не радују се српским победама, па ни победама у тенису. Због Новакових победа, једни нас додатно цене, а другима, опет, идемо на живце. То је нека чудна заблудна мржња.

Заблудна или залудна?

– Заблудна! Ми и у миру стичемо непријатеље, посебно тамо где смо неочекивано бољи од њих. Новаковим успесима нису обрадовани многи који су навикли да кроз Србију само пролазе ратови и смрт под различитим именима, па и под знамењем хуманитарног бомбардовања и лажне демократизације. Добро је да се од Европе нисмо научили лицемерју, а оно обилато станује у европским метрополама ка којима хрлимо по савет, или по помоћ. Новак нам помаже да се храброшћу, знањем, лепотом и моралношћу боримо против лукавих игара многих који се представљају као пријатељи.

 Да ли тиме можете да објасните чудно понашање тениске публике кад Новак игра на стадионима у неким земљама?

– Да. Видели сте да му понегде – зависно од тога ко је с друге стране – без икаквих разлога звижде, или некултурно аплаузом пропрате његове грешке. Срећом, Новак ретко греши. Приметне су и ситније подвале судија, организатора или медија. То су невоље с којима се Новак достојанствено носи, што их додатно нервира.

Очекујете ли с временом извесне промене и у ставу домаће јавности?

– Огромна већина нашег света уважава резултате и моралност Новака Ђоковића и у победама и у поразима. Срби, којима нису узор свеци већ јунаци, још задуго ће умети да цене подвиге Новака Ђоковића, менталну снагу коју показује кад добија и кад губи. Новак је јак и у својим слабостима! Чујем да је био преосетљив на одређену храну и да је спартански, одрицањима, решио тај проблем. Ипак, наша јавност треба постепено да се припрема за време у којем Новак неће бити на терену тако неприкосновен као сада. Не може он увек да побеђује. Затим, бојим се да ће неки Срби почети да му броје паре које је зарадио...

Андрић и спорт

Више пута покушавао сам да од Ћосића извучем неки исказ на тему спорта. Одбијао је. Подсећам га на Андрићево интересовање за спорт.

Ваш пријатељ, славни нобеловац, иако интровертнији као човек, редовно је ишао на кошаркашке утакмице…

– Онда када је он редовно ишао на кошаркашке утакмице на Калемегдану, ја нисам с њим био толико близак. Андрић је ионако био прилично закопчан. Сам је одлазио на калемегданске зидине и седео увек на истом месту на трибинама. Неко време, мислим, 1952, Андрић је био и председник женског кошаркашког клуба „Црвена звезда”. Имао је, чуо сам, и неку улогу у управи веслачког клуба на Ади Циганлији... Одавно већ клубове код нас не воде писци, већ људи за које нисте сигурни да су и једну књигу прочитали. Неки од тих полукриминалаца у медијима су представљени као симболи чедности, а неретко и јавно држе предавања о моралу.

Прилично је раширена урбана легенда према којој Андрић није ишао на Калемегдан због кошарке, већ због једне згодне кошаркашице…

– Могуће је да ту има истине. Андрић тада није био ожењен, а још увек је био у доброј кондицији. С Милицом Бабић венчао се тек 1958. Не припадам његовом нараштају – кад сам се ја родио, Андрић је већ био писац на гласу. Био је ступио на књижевну сцену, што би рекао Црњански. (Andrić est arrivé – тако гласи егзалтирани и пророчки усклик Црњанског пошто је 1919. прочитао Андрићеве лирске записе у књизи Ex Ponto – М. П.) Андрић има и једну занимљиву причу под насловом „На стадиону”, из 1956, која је касније ушла у књигу приповедака Лица (1960).

(Интервју са Добрицом Ћосићем је одломак из књиге проф. др Миливоја Павловића „Писма са двоструким дном”, коју су заједно издали Службени гласник и Завод за уџбенике. Књига је 2018. године награђена Наградом Вукове задужбине.)