Пијачна склоништа ноћника

Пијаца без кафане је као село без цркве, а ова вечна мудрост добила је пун сјај када је допуњена открићем да би таква уточишта за одрасле морала радити целу ноћ! Јер, знало се некада да сељак који по мрклом мраку изручи из приколице еспап мора до зоре негде да смести кости, као и муштерија која би зелениш да купи сабајле, пре но што свене на тезгама! Тако се престоница рашчула и по својим пијачним склоништима ноћника. Ко дуже памти, сетиће се „Дринчићева” крај Бајлонијеве пијаце, „Добоја” наспрам бивше Јованове, „Табора” на Каленића-гумну, „Цветкове механе”, по којој је цео кварт скупа с Мокролушким вашариштем добио име, или „Палилулске касине”, „Старог ђерма” и сијасет других, мање познатих, али подједнако важних и ревносно посећиваних.

Драж тих механа крио се у шаренилу клијентеле јер за истим столом су се дружили песници и занатлије, ћевабџије и академици, судије и момци квргавих песница, лаконоге даме и професори универзитета, честити народ и сецикесе, грађани и земљорадници... као по оном моту који је 1789. године са српског невешто преведен на француски – „Liberté, égalité, fraternité” – што је у послератно време вешто преиначено у паролу о једнакости радника, сељака и поштене интелигенције.

Изгубљени у датуму

Једина мана тих свратишта је што су успевала да растуре више бракова него све власнице мајсторског писма најстаријег заната под капом небеском!

А кад је реч о томе, титулу шампиона носи извесни Чубурац који је редовно, дан уочи Нове године, обилазио све кафанице око Каленић пијаце, да намири евентуалне дугове и захвали персоналу на стрпљењу током године, као да се дочекује смак света, а не смена броја у датуму. Важан догађај се збио касних седамдесетих, а поприште је био угао Макензијеве и Соколске улице, прекопута „Мале Влтаве”, око девет – у првој новогодишњој зори.

Главни јунак ове приче затечен је тог јутра како дремуцка наслоњен на дрвену бандеру коју је с друге стране подупирало прасенце на ражњу брижно умотано у масну хартију. На пријатељско дрмусање отворио је очи, протегао се, а онда се канда пренуо и успаничено запитао да ли је пре или поподне. Било је пре, али не „још”, него „већ”. Ваљда је то пречуо, ко ће га знати, али свеједно, као да му је лакнуло.

Скокнуо је сабајле, рече правдајући се, до Каленић пијаце по прасенце које му је испекао сељак из Мораваца код којег годинама купује кајмак, па је с њим свратио у бифе „Врбас” на по једну с ногу уочи празника. То им је био новогодишњи ритуал, а и ваља се.

– Застао сам да се мало издувам, па журим кући да га скинем с ражња и исечем за вечерас – рекао је свечаним тоном, шљепнуо шаком по оној масној хартији и одјездио с прасетом несигурним кораком низ пусту улицу.

Можда је тек онде докучио да је негде затурио дан? Море, целу годину!

Због њега и њему сличних 31. децембра пре подне ваљало би затворити пијачне кафане, а у осталим строго забранити точење два и више алкохолних пића „лицима старијим од 18 година”. А, ако би се због тога узјогунили гости и кафеџије, да се то решење удене у Породични закон као посебно поглавље или бар параграф.

У то време је Београдском хроником уредниковао је Влада Булатовић Виб, који је пред крај сваке године објављивао рубрику као епилог важнијих вести минулих дана са наднасловом „Шта је било после”. Али, онај с ражњем му је промакао: или се некуда иселио, или га је његова злосрећница најурила, тек од онда није виђен да се врзма ни по пијачним кафанама нити по Чубури.

И лађари су људи

Сем пијачних и станичних, Београд је имао и пристанишне кафане које су радиле сву ноћ, а најчувенија је била она која је изгурала најдуже: „Бродарска касина” у Карађорђевој улици, онде између Великих и Средњих степеница које Савску махалу повезују с подједнако веселом Варош капијом.

Једаред се у Савамали догодило провиђење. Искрцале се неке „ноћне птице” из путничке лађе у рано јутро, а на вратима „Бродарске касине” – која већ деценијама није радила – стоји Змајко: густа пролећна магла је изблајхала Београд, а тад се догађају невероватне ствари. Пређу улицу прескачући шине тек колико да одагнају сумњу. Он је! Приђу шанку и Змајку, шта би друго, па се изљубише као род најрођенији и заподенуше разговор.

– Досадила ми пензионерска чамотиња у Великом Селу, и ето – рекао је као да се правда. – Само да разрадим. Узео сам „Касину” на ћеркино име јер моје време одавно је прошло…

Није се запатило јер нема бродара, а теретне лађе пристају другде. Чак је и бифе „Дринчићево”, никао на успомени на „Бајлонов кладенац”, његов највећи радни успех које многи трећепозивци још памте по њему (и зато по навици називају „Код Змајка”), склопио своје увек широм отворене двери и душу. У њему је осванула тесна апотека, мада слаба је то медицина за ноћне болештине.

Како протегнути ноге

Хроничари Београда оставили су једну занимљиву прибелешку. У време турске владавине, све до почетка претпрошлог века, савска обала била је сасвим пуста, а називали су је Савска јалија. Али све чешће и Кафанска махала! Ако је и било каквих житеља, били су то махом бостанџије, лађари и Цигани. Прозвана је Кафанска махала јер је била посејана малим механама са доксатима у којима су ракијали лађари, мада су кришом долазили и Турци из града да се и они огреју на тој ватрици. „Бродарска касина” чувала је сећање на то време.

Ипак, најтужније је било кад би у Савско пристаниште, у Карађорђевој улици, наишао велики путнички „крузер”, па из њега покуљало више стотина путника, и то углавном размажених парајлија који би стајали збуњено часак-два док их њихов водич не потрпа у аутобусе или поведе за собом навише, у град, ваљда да им покаже Патријаршију са Саборном црквом, Конак кнегиње Љубице, Кнез Михаилову улицу... и тек успут да им спомене кафану „?”. Ко зна шта би, на основу виђеног, тај свет могао помислити о нама?

Уместо да их већ у пристаништу дочекамо с веселим кафанама, можда баш репликама оних старих и одавно заборављених, с винским подрумима и радњицама које нуде свеже, тек убрано воће, с кајмаком и сиром, димљеном сланиницом, пршутом и куленом, па и роштиљем, што да не, са предметима из домаће радиности као упечатљивим сувенирима... ми им омогућујемо да – протегну ноге.

За то не би требало кривити Туристичку организацију престонице јер она нити руши нити зида, већ се бави „затеченим стањем” које покушава, а понекад успева, да представи у најлепшем светлу. Други би над тим требало да лупају главу.

Јер очигледно је да имамо толико тога да покажемо и понудимо како гостима Београда тако и овдашњим житељима који до данас нису савладали ту лекцију.