Даница Шмиц волонтира већ пола века

Обучена у елегантни зимски капут и удобне ципеле, осамдесетчетворогодишња Београђанка Даница Шмиц сваки дан посећује своје комшије на Сењаку и Топчидерском брду, пита их како се осећају и да ли им је потребна помоћ у куповини хране и лекова, плаћању стамбених рачуна или заказивању лекарског прегледа. Или само желе „чашицу разговора”. И тако већ пуних педесет година – откако је 1970. године завршила обуку за добровољног болничара у Југословенском црвеном крсту, Даница свакога дана препешачи десет километара како би обишла све припаднике трећег доба којима је потребна помоћ у њеној месној заједници.

Прст судбине је хтео да Даница обележи пола века волонтирања у години када је пандемија вируса корона „покорила” целу планету, а ова витална Београђанка признаје да јој је најтеже пао двомесечни карантин и забрана кретања, јер је знала да велики број њених комшија зависи од њене помоћи.

Када евоцира успомене на време када је почела да се бави волонтирањем, она истиче да је седамдесетих година било много више људи спремних да помогну ближњима, али додаје да је цело друштво било активније – постојале су вежбе цивилне заштите и радне акције, а деца су још у основној школи постајала чланови Црвеног крста и учествовала у сакупљању добровољних прилога. Било је нормално да помоћ потражиш од првог комшије, а сада није реткост да суседи у солитеру и не знају ко живи у приземљу, а ко у поткровљу.

– Много смо се више дружили и једни другима помагали. Ја живим у близини Дома за незбринуту децу „Дринка Павловић” и моје синове, који су данас и сами родитељи, учила сам да са овим малишанима поделе своју ужину. Неретко се дешавало да по повратку из школе они на ручак доведу и своје другаре из дома. Пре неколико дана ме је на улици зауставила једна млада жена која је гурала бебу у колицима с питањем: „Јесте ли ви Шмицова мама?” Када сам одговорила потврдно, она ми је рекла да је одрасла у дому за незбринуту децу и да ју је мој син често доводио на колаче у нашу кућу – присећа се Даница, која је цео радни век провела као професорка математике и физике.

Када је пре тридесет година остала без брачног друга и извела децу на пут, одлучила је да своје време и енергију пружи онима којима је помоћ најпотребнија. С обзиром на то да има пуне 83 године, често се дешава да помаже пензионерима који су млађи од ње, а о свом волонтерском раду Даница уредно води дневник како се не би десило да неко остане ускраћен за помоћ. У 67. години постала је чланица Планинарског друштва „Победа” на Врачару и у њеним свакодневним активностима доста јој помаже кондиција коју је годинама стицала као планинарка. Својим вршњацима стално прича да „кретање може да замени многе лекове, али не постоји лек који замењује кретање”.

– Веома је битно да се људи крећу и не затворе се у кућу и да шетају докле год им то здравље дозвољава. Веома сам поносна што су наши старији суграђани највише поштовали карантин уведен због пандемије ковида 19, а с друге стране сам била тужна јер знам колико је физичка активност важна за здравље. Трудим се да сваку особу коју обилазим мотивишем да што више шета, а оне који су несигурни при ходању придржавам за руку – прича Даница Шмиц и подсећа да њени вршњаци нису толико озлојеђени што је ова пандемија пореметила живот – они памте и горе дане.

– Особе у трећем животном добу највише пате што због короне не могу често да виђају децу и унуке, али ово није прва катастрофа коју су доживели моји савременици. Ја сам била четворогодишња девојчица када је почело бомбардовање Београда и 6. април 1941. сам дочекала у подруму једне зграде на Врачару, где сам тада живела с родитељима и преживела сам само сплетом срећних околности. Било је тешко подићи земљу из пепела и живети у сиромаштву. Наш народ је увек био спреман да помогне другоме у невољи – то је показало и бомбардовање 1999. године и велике поплаве 2014. године, али и ова пандемија короне. Мени је криво што нас тај ентузијазам не држи и када је стање „редовно”. Ипак, поносна сам на чињеницу да од 60.000 волонтера, колико броји Црвени крст Србије, старији од 65 године чине чак петину, окупљени у групама самопомоћи. Волонтер је „мост” између особе којој треба помоћ и одређених институција. Захваљујући нашим активностима неколико пензионера је добило новчану помоћ и геронтодомаћицу. Ми у њихово име пишемо писма или жалбе или одлазимо на шалтере. Да би овај свет постао боље место за живот, важно је да помогнемо другима колико је у нашој моћи – закључује Даница Шмиц, која поносно носи титулу најстаријег волонтера ове хуманитарне организације и почасно признање организације „Амити”.