Danica Šmic volontira već pola veka

Obučena u elegantni zimski kaput i udobne cipele, osamdesetčetvorogodišnja Beograđanka Danica Šmic svaki dan posećuje svoje komšije na Senjaku i Topčiderskom brdu, pita ih kako se osećaju i da li im je potrebna pomoć u kupovini hrane i lekova, plaćanju stambenih računa ili zakazivanju lekarskog pregleda. Ili samo žele „čašicu razgovora”. I tako već punih pedeset godina – otkako je 1970. godine završila obuku za dobrovoljnog bolničara u Jugoslovenskom crvenom krstu, Danica svakoga dana prepešači deset kilometara kako bi obišla sve pripadnike trećeg doba kojima je potrebna pomoć u njenoj mesnoj zajednici.

Prst sudbine je hteo da Danica obeleži pola veka volontiranja u godini kada je pandemija virusa korona „pokorila” celu planetu, a ova vitalna Beograđanka priznaje da joj je najteže pao dvomesečni karantin i zabrana kretanja, jer je znala da veliki broj njenih komšija zavisi od njene pomoći.

Kada evocira uspomene na vreme kada je počela da se bavi volontiranjem, ona ističe da je sedamdesetih godina bilo mnogo više ljudi spremnih da pomognu bližnjima, ali dodaje da je celo društvo bilo aktivnije – postojale su vežbe civilne zaštite i radne akcije, a deca su još u osnovnoj školi postajala članovi Crvenog krsta i učestvovala u sakupljanju dobrovoljnih priloga. Bilo je normalno da pomoć potražiš od prvog komšije, a sada nije retkost da susedi u soliteru i ne znaju ko živi u prizemlju, a ko u potkrovlju.

– Mnogo smo se više družili i jedni drugima pomagali. Ja živim u blizini Doma za nezbrinutu decu „Drinka Pavlović” i moje sinove, koji su danas i sami roditelji, učila sam da sa ovim mališanima podele svoju užinu. Neretko se dešavalo da po povratku iz škole oni na ručak dovedu i svoje drugare iz doma. Pre nekoliko dana me je na ulici zaustavila jedna mlada žena koja je gurala bebu u kolicima s pitanjem: „Jeste li vi Šmicova mama?” Kada sam odgovorila potvrdno, ona mi je rekla da je odrasla u domu za nezbrinutu decu i da ju je moj sin često dovodio na kolače u našu kuću – priseća se Danica, koja je ceo radni vek provela kao profesorka matematike i fizike.

Kada je pre trideset godina ostala bez bračnog druga i izvela decu na put, odlučila je da svoje vreme i energiju pruži onima kojima je pomoć najpotrebnija. S obzirom na to da ima pune 83 godine, često se dešava da pomaže penzionerima koji su mlađi od nje, a o svom volonterskom radu Danica uredno vodi dnevnik kako se ne bi desilo da neko ostane uskraćen za pomoć. U 67. godini postala je članica Planinarskog društva „Pobeda” na Vračaru i u njenim svakodnevnim aktivnostima dosta joj pomaže kondicija koju je godinama sticala kao planinarka. Svojim vršnjacima stalno priča da „kretanje može da zameni mnoge lekove, ali ne postoji lek koji zamenjuje kretanje”.

– Veoma je bitno da se ljudi kreću i ne zatvore se u kuću i da šetaju dokle god im to zdravlje dozvoljava. Veoma sam ponosna što su naši stariji sugrađani najviše poštovali karantin uveden zbog pandemije kovida 19, a s druge strane sam bila tužna jer znam koliko je fizička aktivnost važna za zdravlje. Trudim se da svaku osobu koju obilazim motivišem da što više šeta, a one koji su nesigurni pri hodanju pridržavam za ruku – priča Danica Šmic i podseća da njeni vršnjaci nisu toliko ozlojeđeni što je ova pandemija poremetila život – oni pamte i gore dane.

– Osobe u trećem životnom dobu najviše pate što zbog korone ne mogu često da viđaju decu i unuke, ali ovo nije prva katastrofa koju su doživeli moji savremenici. Ja sam bila četvorogodišnja devojčica kada je počelo bombardovanje Beograda i 6. april 1941. sam dočekala u podrumu jedne zgrade na Vračaru, gde sam tada živela s roditeljima i preživela sam samo spletom srećnih okolnosti. Bilo je teško podići zemlju iz pepela i živeti u siromaštvu. Naš narod je uvek bio spreman da pomogne drugome u nevolji – to je pokazalo i bombardovanje 1999. godine i velike poplave 2014. godine, ali i ova pandemija korone. Meni je krivo što nas taj entuzijazam ne drži i kada je stanje „redovno”. Ipak, ponosna sam na činjenicu da od 60.000 volontera, koliko broji Crveni krst Srbije, stariji od 65 godine čine čak petinu, okupljeni u grupama samopomoći. Volonter je „most” između osobe kojoj treba pomoć i određenih institucija. Zahvaljujući našim aktivnostima nekoliko penzionera je dobilo novčanu pomoć i gerontodomaćicu. Mi u njihovo ime pišemo pisma ili žalbe ili odlazimo na šaltere. Da bi ovaj svet postao bolje mesto za život, važno je da pomognemo drugima koliko je u našoj moći – zaključuje Danica Šmic, koja ponosno nosi titulu najstarijeg volontera ove humanitarne organizacije i počasno priznanje organizacije „Amiti”.