Деца без осмеха

„Немојте то превише трагично да схватате”, умиривала је лекарка, недавно у Београду, мајку 16-годишњакиње код које су приликом психолошког тестирања уочени знаци депресивног поремећаја.„Проблем је распрострањенији него што можете да замислите.Сваки пети адолесцент подвргнут испитивању имао би сличан резултат.”

Податак нимало утешан, у први мах водио би олаком закључивању да је реч о још једној локалној специфичности. Рекло би се, у обесхрабрујућим и бесперспективним животним условима какви су овдашњи, није никакво чудо што су и млади депресивни. Сви добро знамо да Србија, овде и данас, није баш адреса срећних људи.

Испоставља се, међутим, да у случају депресије опште друштвене околности саме по себи не морају да буду пресудне. У Великој Британији, где није било ни рата, ни санкција, ни бомбардовања, нити земља пролази кроз транзициону агонију, подмладак је такође „сморен”.

Штавише, према истраживању Уницефа (агенција УН за помоћ деци) спроведеном прошле године, Британија је на последњем месту, међу високоиндустријализованим земљама, у погледу образованости, здравља и позитивног става према животу припадника младе генерације. У свим сегментима студије млади Британци остали су иза европских вршњака.

Маскирана болест

Ови поражавајући налази додатно су потврдили оправданост мера које су британске здравствене власти последњих година предузеле, реагујући на аларм стручњака о стању менталног здравља најосетљивије категорије становништва. Како за „Политику” подсећа др Гордана Милавић из чувене лондонске психијатријске болнице Модзли, специјалиста консултант за дечју и адолесцентску психијатрију и клинички директор дечје службе за подручје јужног Лондона, у Уједињеном Краљевству су 2005. године донете смернице за лечење депресије код деце и омладине. Плод тих нових напора биће и прва клиника, на националном нивоу, за афективне поремећаје деце и адолесцената која од јула почиње да ради у Модзлију, при служби којом руководи др Милавић.

У експертским круговима смернице су својевремено изазвале, а и даље изазивају, спорења поготово када је реч о терапији лековима, али у најширем смислу то је документ намењен свима који се по природи посла баве децом, не само лекарима, него и наставницима, педагозима, васпитачима.„Први пут је тада проблематика депресије код најмлађих од пет до 11 година и адолесцената од 12 до 18 сагледана тако свеобухватно и дата усмерења у вези са превентивом, дијагностиковањем, лечењем, као и даљим праћењем болесника. Био је то одговор на висок проценат депресија код младих које нису клинички препознате. Процењено је да само 25 одсто од укупно оболелих стигне до лекара, а остали се сами муче и носе са својим тегобама, без икакве стручне помоћи”, објашњава др Милавић у телефонском разговору.

Статистички, депресија погађа од један до три одсто малишана и од три до осам одсто адолесцената, с тим што ће на крају адолесценције, чак 20 одсто младих, девојака више него младића, изјавити да су били депресивни.

Животни баласт

Депресивност је израз којим се често и у свакодневном говору описује нечије психичко стање, али да би се болест дијагностички одредила неопходно је, према међународној класификацији, да симптоми као што су потиштеност, замор, одсуство животне енергије и радости, раздражљивост трају најмање две недеље и да су при том, како наглашава наша саговорница, „функционално штетни”, односно ремете или онемогућавају уобичајене активности.

Код сасвим мале деце уочљиве су и соматске сметње, жале се на болове у стомаку и слично, док се код оних старијих јављају тешкоће у учењу, смањена концентрација, поремећај сна или апетита, губитак самопоуздања и осећај беспомоћности.

Депресија је хронична болест која се дуготрајно лечи, будући да се враћа. Код 30 до 70 одсто пацијената поново се јавља у року од годину, две, а од 10 до 20 одсто болесника никад се не излече и с болешћу настављају кроз живот, каже др Милавић, уз констатацију да су деца депресивних родитеља и сама депресивна.

Чак и кад се не лечи, депресија има свој циклус трајања, па се привремено стишава и то су периоди када болесник нормално функционише. Али познато је да депресија може да доведе и до самоубиства. На листи узрока смрти код млађих од 14 година суицид је на шестом месту, а код старијих адолесцената чак на трећем.„Депресија зато и јесте опасна, јер је повезана са самоубиством и зато је важно препознати симптоме“, наводи др Милавић. „На нашој клиници за афективне поремећаје планирамо да идемо по школама и посебно радимо са наставницима на њиховој психоедукацији, како би васпитачи били оспособљени да помогну деци, а постоје и компјутерски програми самопомоћи, за блаже случајеве”, додаје она. Деца би тако кроз интерактивну игру могла да се безболно ослободе баласта болести уместо да их прати и спутава целог живота, а у најтрагичнијим случајевима доведе до његовог прераног окончања.