Кавијар, октопод, топла чоколада...

Октопод, кавијар, голубије месо, топла чоколада… није ово јеловник неког ексклузивног ресторана, већ су то јела којима је у време барока београдска аристократија мастила брке. Богатих гозби било је и на аустријском двору, али и на трпезама угледних Срба.

– Када су трупе принца Еугена Савојског августа 1717. године ушле у Београд, његово лице промењено је заувек. Запуштени и ратовима оштећени оријентални град попримио је облик барокног утврђења, са мрежом улица које су се секле под правим углом. Поред тврђаве, градиле су се и палате, цркве, куће, болнице, школе... Оваквом сценографијом постављена је и позорница за спектакле: организовање балова, светковина, прослава, уживања у опијању и преждеравању – објашњава  Раде Милић, из Центра за урбани развој. Дах тог раскошног живота са европских дворова донео је принц Александар Виртембершки, управитељ Србије.

– Принц Александар био је љубитељ добре чашице, квалитетне кухиње, коцке, жена, лова, прослава и балова. У Београду је формирао и мали зоолошки врт са зверима углавном сакупљеним у шумама и планинама Србије. Становништво града било је разнолико и приспело са различитих страна Европе. Било је ту и пустолова, ислужених војника, католичких мисионара… Такав састав житеља, као и личност принца допринели су развоју кафана и гостионица. На точење пића се нису плаћале никакве дажбине тако да је свако могао да се бави овим послом. У немачком делу града радило је око 140 кафана и гостионица, а у српском око 200. Код Срба су се точили ракија и вино, а у немачком делу „текло” је пиво. У граду су већ 1723. године постојале чак четири пиваре. Остала су позната имена неких крчми као што су „Код црвеног вола” и „Код три зеца” – прича Милић.

Осим у кафанама, друштвени живот пулсирао је и на баловима. Они су одржавани у центру града, у грађевини саграђеној о трошку државе. На њима су уживали припадници аристократије, војске, дипломате... Док су трајали балови, музика је била забрањена у остатку града.

– Обични грађани приморавани су да учествују на балу и врло често су и насилно довођени. Били су обавезни да плате улазницу од 17 крајцара, која је за њих била прескупа, а аристократији су служили и за подсмевање. У случају неког испада могли су бити затворени или ишибани – објашњава Милић.

У ситуацији у којој је охоли принц уживао у граду, на сцену ступају српски митрополити. И поред многих притисака, знали су да достојно пред аустријском влашћу представљају свој народ. Оставши једини репрезенти српске средњовековне државности, мудри митрополит београдски Мојсије Петровић, рођени Београђанин, разумео је дух времена и своју историјску улогу.

– На савској падини 1725. године Мојсије је почео да зида „Новоправитељствујушчи београдски двор архиепископско-митрополитске резиденције” који је због световне администрације српским делом назван „Обшчи дом”. Резиденција је имала раскошне салоне и више од 40 соба. Митрополитов двор имао је врт и рибњак, а луксузни намештај и пећи од глеђосане керамике били су увезени из Аустрије. Забележено је да је вртлар био награђен јер је из баште пред невреме – београдску кошаву, унео „лемоне”. Испод двора, на падини према Сави, уз данашњу Карађорђеву улицу, митрополит је за подрум вина започео копање камена. У наредна три века, овај подземни комплекс испод Косанчићевог венца прошириван је и данас чини један од највећих подземних система града. Двор је завршен у време Мојсијевог наследника Вићентија Јовановића, али су га Турци порушили чим су се вратили у Београд – рекао је Марко Богдановић, историчар уметности.

О животу из тог доба доста се може сазнати из црквених бележака. Митрополити су педантно водили рачуна о свакој набавци и трошку. Из ставке за набавку одеће из Беча може се видети да је почетком 18. века у моди била кафе браон боја, свилене чарапе и ципеле са златном пређицом.

У то време на аустријском двору организоване су раскошне гозбе, такозване трактације, па је и митрополит морао да се прилагоди условима.

– Запослио је кувара из Беча чија је месечна плата била једнака годишњој плати дворског баштована, већа је била и од плате дворског официра. Трпеза је била пуна разноврсних јела – кавијара, телећег, пачијег, „голубећег” меса, дивљачи... морских специјалитета – октопода, „охара морских”, харинги које су усољене доносили грчки трговци и калуђери. Пило се домаће вино – розолија, црни самоток, пунтвајн је добављан из Топчијиног села (Топчидера), Смедерева, Гроцке, а од луксузних страних вина рациштроф, мађарски токај, немачки рајнвајн, мозелско музлер. За десерт се пила веома популарна топла чоколада уз мондл колач. А после оброка се обично картало – истиче Богдановић.

Краткотрајни блесак барока утицао је на нашу културу. У то доба је традиционална српска слава постала оно што је и данас, раскошна гозба.

Када су се Турци вратили 1739. године, срушени су дворови и многе грађевине које су красиле барокни град. Трактација и гозби више није било, а град је поново утихнуо у оријенталном сну. Остала је само жал за тим временом преточена у стихове: „Не чују се бубњи нит свирале. Не чине се танци и весеље.„