Персоналити Веља

Пишем вам из збега, ево ме у потаји викендице крај Београда. Што се оно каже: интерно расељено лице. Утекох из града, ко гоњен. Ево му, кроз жалузине, гледам светла у даљини...

Спустио сам неколико пива у бунарче – потрајаће, чини ми се, ова хајдучија, а изем ти `ајдука сува грла... Тврд су орах загризли! Ко? Они што су са Вуком Караџићем заратили. Рећи ћу вам, нема данас тајни у свету сателита и високо развијене шпијунаже.

Све је почело дан раније, на вратима кафане. Које? Оне, заплакаћу се ако јој изговорим име, за коју су обећавали да ће и после обнове, остати, мање-више, иста. Е, па остала је –мање иста...

И Веља, некадашња конобарска величина, остао је мање-више исти. Иста глава, пар руку, ногу, клемпаве уши, али душа... Преуредио је и то, видим! Сад се зове „персоналити”. Џаба што је два прста испод „персоналитија” иста она, стара, трбушина, није то више Веља „кућа стара”, већ менаџер објекта марке: кафетерија.

Какав, море, објекат, субјекту блесави – кафана се то зове, наричем на стилизовану персону, пред собом. Да му нису, мученику, превише затегли службену кравату и уставили доток кисеоника у мозак, мислим се? Ма, попустио бих му ја тај „енглески” чвор, али ко сад да крене руком на „менаџера”? То се данас квалификује као напад на службено лице, народног посланика, малтене.

– Молим Вас да затворите врата, сала је климатизована – вели орган објекта, лоша инкарнација оновременског Веље.

Мајку му, сећам се да је и раније сала била „климатизована”, све се по њој климало, али то никада није био разлог да се провлачимо кроз полуотворена врата... Очепио Веља „фуђицу” ко да му се дугме заглавило на – 3! Направио пријатну, сибирску атмосферу, дође ми чај да наручим...

Онако у шоку, слуђен новонасталом ситуацијом и помахниталим клима-уређајем, седнем да запалим цигарету, кад, ево га опет субјекат објекта: „То је део за непушаче, пређите, молим Вас, у други део”...

Гледам, проговара ли то пупак, што као некада вири из кошуље, или је рестилизовани шеф сале скроз, наскроз сишао с ума?

Ђа лево, ђа десно – пет квадрата је пет квадрата... Где му па дође тај други део сале?

Окренем столицу за други сто, видим потврдно клима главом – потрефих из прве део за пушаче. Стварно, богаму, тих 30 сантима дијагонале, два краја сале, чине битну разлику. Међутим, испружим ли леву ногу нарушићу неповредивост непушачког простора...

– Пиво – кад већ седох, ’ајде и да иштем нешто. Поче он да набраја, набраја и набраја...

– Пиво, Вељо, пиво, човече, пиво. Не пропитујем те колико страних речи и појмова знаш, већ тражим пиво! Хајнекен и ја теби, знаш – упоран сам.

Клима, непушачки део, преподобљени Веља, неразговетна имена разних фабрика пива; клима, непушачки део, преподобљени Веља. Неразговетна пива: клима, непуша...завртеше ми се и објекат и субјекат и предикат!

Истрчим из локала, прогутам три бара врелог ваздуха као да годинама дисао нисам и кренем да тумарам улицама, што даље одатле...

Кад оно, међутим! Тек сада видим и схватам да бежећи од „објекта” налећем на исте такве, кроз чије излоге видим „субјекте” налик Вељи.

„Боутикве”, „бурекуе”, „шопин-мол”, „кар-вош”, „синема”, „рестараунт” и Веља, Веља, Веља, Веља, као да је излетео из неког копир-апарата...

Утрчах у нешто над чијим вратима је писало: „Све од јеанса”! Дај ми, девојко, чашу тог „јеанса” да мало дођем себи, завапих. Пита ме за модел и број? Ма, дај цуро било који негазиран модел, броја: два децилитра...

А, џинс, кажеш! Па, тако и напиши онда, и „боутикве” и ти у...

И тако, ево сад виркам кроз жалузине, гледајући светла менаџерског града. И хладим пиво у бунару, онакоза свој „персоналити”!

И не враћам се док Београд не скине тај скоројевићки „маке-ап”. Под њим је дивно, аристократско бледило...