ДЕМОКРАТИЈА ЗА НАФТУ

Не, не желим у овом тренутку да се бавим расправама које су у врху ДС-а претходиле избору новог премијера. Понекад ми се учини да је на Блиском истоку мирније.

Док нагађања о могућем израелском нападу на Иран улазе у опасну фазу, у „Вашингтон посту” је објављен извештај по коме амерички званичници разматрају могућност отварања интересне секције у Техерану.

Медији се свуда, тамо и овде, користе за пуштање пробних балона, али одавно ми неки такав покушај није изгледао смешније од овог. У реченом случају, који се тиче односа између „велике сатане” и „отпадничке државе”, извештај показује да Вашингтон лута и смишља нове трикове јер не зна шта ће.

САД и Иран су дипломатске односе прекинули још током Хомеинијеве исламске револуције и кризе са таоцима 1979, и од тада су постали дует непомирљивих ривала не само у региону већ и на глобалној сцени.

Иранци не заборављају да су их Американци преко Садама Хусеина увукли у погибељни рат са Ираком, да је са америчког ратног брода оборен ирански путнички авион, да су милијарде иранских долара замрзнуте у САД, да је Савет безбедности под великим притиском Вашингтона изгласао економске санкције Ирану.

Зар ико верује да би отварање америчке мисије у Техерану могло да прође тек тако. Познато је да државе дипломатске односе успостављају дипломатским каналима или уз помоћ треће земље. Тачно, Кина и Америка су нормализовале односе користећи пингпонг, али Вашингтон и Техеран су толико удаљени да то неће ићи преко новина. Очекивати да један текст нешто драматично промени доказ је колико администрација Џорџа В. Буша не познаје Блиски исток и менталитет оних са којима се сукобљава.

Чему би онда могла да служи информација „Вашингтон поста” пласирана у тренутку када Буш каже да верује да дипломатија може да реши питање иранског нуклеарног програма и да амерички савезници, укључујући Израел, подржавају такав приступ?

Прво објашњење је да је вашингтонска администрација увидела да политика притиска на Иран не функционише. Друго је да се ради о паравану иза кога се крије вишегодишња Бушова амбиција да промени власт ајатолаха у Техерану и замени је послушницима који ће се бавити „демократијом” а њему препустити нафту.

Нисам склон да купим прву теорију. Буш није неко ко признаје сопствене грешке. Штавише, он би их умножавао да није Конгреса који га сада кочи.

Пре бих рекао да администрацији више одговара један други пробни балон који је пустио бивши амерички амбасадор у Уједињеним нацијама Џон Болтон, осведочени пропагандиста рата који се привремено нашао у маскирној униформи дипломате.

Болтон је гласоноша незадовољних вашингтонских неоконзервативаца којима треба неко приправан да настави њихову омиљену ратну игру. Мета: Иран. Оптужница: Исламска Република хоће нуклеарну бомбу и „прљавим ратом“ подстиче нападе на Американце у Ираку. Ако већ Буш не може да крене у свој трећи рат, нека Израел нападне Иран.

Медијска игра психолошког ратовања се тако наставља јер Болтон пожурује Израелце да крену у акцију између новембра и јануара и да не губе време до инаугурације новог председника САД.

Израел има све разлоге да спречи контроверзни нуклеарни програм Ирана, земље чији председник изјављује да јеврејску државу треба „збрисати са мапе света“, уз обећање да ће свако ко призна Израел „сагорети на ватри исламског беса”.

Војна опција није ништа ново. У оптицају је више од две године. Септембра 2007. тврдило се да су САД спремне за истовремени напад стратешким ваздухопловним снагама и крстарећим ракетама на 10.000 циљева по Ирану. Онда су као извођачи радова све чешће почели да се помињу Израелци.

Израелска влада недвосмислено поручује да неће толерисати нуклеарни Иран. Део војних и обавештајних експерата пожурује ратни сценарио процењујући да је иранска нуклеарна претња сваким даном све опаснија и да ситуација није онаква каква је била 1981. када су израелски авиони уништили нуклерани реактор у Ираку.

Да ли је то припрема терена за напад? Нема сумње да Израел ради на најгорем сценарију, али тешко да ико може да каже да ће Иран свакако бити мета, што би могло да се закључи из недавног текста који је „процурио” у „Њујорк тајмсу” о израелској војној вежби која је била симулација напада. Све ми, поново, више личи на психолошки притисак.

Израел не пристаје да буде пион Болтона и њему сличних. Јоси Мелман, угледни коментатор „Хаареца”, тврди да не само да нема одлуке о нападу, већ да на ту тему није било дебате ни у једном „релевантном форуму”. Ако до тога и дође, пише он, напада неће бити без координације са САД.

Пошто историја блискоисточних ратова то потврђује, питање је на коју ће се тему усаглашавати. На дипломатску, о којој пише „Вашингтон пост”, или на ратну, о којој говори Болтон?

Део енигме крије се у томе што је Израел стратешки савезник Америке који себи допушта да не слуша Буша иако је његова администрација надмашила многе претходне у подршци Тел Авиву. Обнова преговора Израела и Сирије у Турској и недавно примирје Израела и палестинског Хамаса, све се то догодило без америчке дозволе.

Питање је значи да ли је влада Ехуда Олмерта приправна за „превентивну“ акцију. „Израелу ће одлука (о нападу) бити последњи избор, тек ако схвати да САД неће напасти Иран, да ирански режим не мења правце своје политике и да санкције не дају резултате. Тек тада би израелски кабинет морао да донесе једну од најсудбоноснијих егзистенцијалних одлука у историји државе”, пише Мелман.

Претње Ирану потхрањују страхове и сумње. Проблеми са Техераном не тичу се само нуклеарног програма. Они су повод за покушај преобликовања читавог Блиског истока после свих брљотина које је Буш починио по Ираку стварајући од Ирана регионалну силу – управо оно што је покушавао да избегне.

Иран се чврсто држи два става: прво, да има право на развој нуклеарне технологије, уверавајући да је програм мирнодопски и, друго, да „непријатељи” никада неће успети да га зауставе и да ће, ако затреба, одговорити ракетним ударом на Израел и на америчке базе по региону и затварањем пролаза Хормуз којим иде трговина 40 одсто светске нафте.

Када би држала воду, вест о дипломатском приближавању Вашингтона и Техерана била би сензација. Али није, и у догледно време неће бити. У праву је ирански колумниста Хасан Ханизадех који пише: „Недавни извештај ‘Вашингтон поста’ је само медијска шала, део још једне пропагандне кампање чији је циљ да јавно мњење окрене против Ирана”.