ШЕРИФ ДИВЉЕГ ИСТОКА

Мандатар Мирко Цветковић је из дубоке сенке дошао на сам врх извршне власти. Можда је он заиста изнуђено решење, симбол некаквог компромиса и последња одбрана Бориса Тадића пред притисцима партијских фракција. Анализе политичке чаршије показују да је било бољих решења и кандидата са више динамике и енергије.

Али, то би могли да буду само привиди, јер још нико није проверио шта „нови Пашић“ може као премијер и где се, у ствари, крије његова права вредност. Можда управо у будистичкој уздржаности и природној скромности. Ионако ће се Србија још дуго опорављати од заумне хиперактивности неких министара у одласку.

За који дан, Тадић и Дачић ће потписати коалициони договор и некакву декларацију о политичком помирењу. Неће ваљда тај папир да буде схваћен као великодушни опрост за део грешне историје СПС. Али, могло би да се стигне до формулације у стилу „Опраштамо, прихватамо. Не заборављамо, идемо даље“!

Свако има право на грешку, али не и на чување погубних брљотина као споменика. Верица Бараћ каже да је нова влада пораз водећих идеја од 5. октобра 2000. Данас више и не знамо где су све те идеје нестале и ко их је од недостојних историјских трудбеника носио као барјак, а ко одбацио.

Може бити да то није оно што смо чекали, али и губици се морају степеновати. Много већи пораз је преображај Коштунице – победника у Шешељевог савезника. То није пораз В.К., њему је сада ионако свеједно, него свих који су му 24. септембра 2000. дали глас, верујући бадава да је он лидер промена.

Није извесна могућност да СПС поново буде „на свом терену“, како стрепи Бараћева, јер би то значило пуну рестаурацију старог система. А то, наравно, више није могуће. Али, Дачић као вицепремијер и министар полиције, е, то је већ само по себи врло занимљиво решење.

Љубитељи традиционалне моћи мисле да је полиција симбол праве власти. Министар полиције је човек „чврсте руке“ и у амбијенту либерализма. Слобин човек се враћа у министарство силе осам година касније. Пре њега, тамо је био Влајко Стојиљковић, важна личност с друге стране преврата. Он је узалуд, уз помоћ Павковића и сузавца, тражио решење како да заустави милион људи.

Акт помирења ће можда скинути хипотеку са СПС-а поводом насиља над народом. Опростити се може, али заборавити не. Таква је амнестија насушно потребна Дачићу да би могао да крене у полицијски посао свеж и без гриже савести. У хипотетичкој побуни народа против (ове) власти, извесно је да би се Ивица тешко снашао, напросто не би могао да зна који су „наши“ а који „њихови“, јер би сви били на све стране.

Но, таквих се расплета ваљда не треба бојати, народ је већ потрошио своје побуњеничке импулсе. Потребан му је мало бољи и спокојнији живот, па ма ко то омогућио. Али, пре тога, мора се много порадити на безбедности гласача-поданика.  

У јавности је створена слика о министру-узору, који је, наводно, био на путу да разори разгранату српску мафију. Тај човек је Драган Јочић. Заиста, полиција је под његовом шаком похапсила многе газде подземља, али им у суштини ништа није могла. Скоро да нема судских епилога таквих акција. И то је свакако резултат нагодбе политичког и реалног подземља. И очајног стања у српском правосуђу, које додатно разграђују сујета, корупција и трула солидарност. Из овог одређења изузимају се све часне судије.

Наравно да је агилност у борби против српске „коза ностре“ за сваку похвалу. Али, у томе је било више владајућег агитпропа од искрене намере да се зло почупа из жила. Свака полицијска група за хапшење вукла је за собом телевизијску екипу. Своју способност показали су и хапшењем Драгана Џајића, кога држава дуже држи у затвору него многе опаке разбојнике.

Грађанин Србије се осећа јадно, понижено и неспокојно. Његова безбедност је на граници очаја. Онај ко није државни чиновник, или нема пара да плати своју горилску пратњу, остаје без заштите и достојанства.

У саобраћају дивљају пијанци, наркомани, психопате и други болесници. Сви они углавном имају дозволе, које значе већу опасност од допуштења да се носи кратка цев. Многи од њих спремни су да пуцају ако их опоменете због лудачког просташтва.

Нема разлога да се говори о великим темама, ако на српским улицама влада страх. У удесима се гине као у рату, а српска полиција је благонаклона само према онима који разарају овако ровиту српску цивилизацију.

Нови шериф долази из старог филма. Више нас ништа не може изненадити, мада, ко би га знао. Не знам, прочитаћу још једном онај интервју Верице Бараћ.