Ко доноси мир Ираку

Чини се да је Ирак све ређе ударна вест у медијима, што многима даје наду да се ситуација у овој земљи постепено стабилизује и да живот тамошњих грађана све више личи на свакодневицу становника у земљама региона. Иако се и данас може чути о бомбашима самоубицама и њиховим цивилним жртвама, новинари и аналитичари оцењују да стање ипак није тако страшно као што је било пре само годину дана.

Да ли се ирачки рат коначно приводи крају?

У јуну је забележен најмањи број сукоба између ирачких побуњеника и ирачке војске, као и најмањи број цивилних жртава од марта 2004. То значи да је ниво насиља у Ираку пао на најнижи ниво од када су САД ушле у ову земљу. Претходног месеца убијеноје 19 америчких војника, док је у протеклом периоду више од сто војника страдало месечно, пише „Њујорк тајмс”. Напади самоубица такође су у паду, док је ситуација убедљиво боља него што је била прошле године, када је Ирак био на ивици грађанског рата.

Администрација Џорџа Буша послала је почетком 2007. додатних 40.000 војникада стабилизују стање у земљи. Они су стигли као помоћ трупама од 132.000 војника који су се већ налазили тамо. Додатно појачање послато је у Ирак како би спречило избијање грађанског рата између шиита и сунита. Захваљујући новим снагама из САД које су ушле у обрачун са побуњеницима, ирачка војска се стабилизовала и ојачала, да би потом и сама кренула да се бори са илегалним милицијама. То је на неки начин оправдало критике америчких генерала који су од самог почетка инвазије захтевали да број војника на ирачком тлу буде знатно већи.

Како пишу амерички медији, а поготово они који су подржавали напад на Ирак, изгледа да је тај „талас војника” помогао да се спрече нови сукоби и повећају шансе за мир. „Вашингтон пост” је објавио да ирачка влада и њени амерички саветници имају шансе да добију рати тврди да се „може видети да ирачка власт и војска успостављају ред у свим деловима земље и да разбијају домаће и иранске побуњенике”.

Наравно, ситуација у Ираку није сасвим мирна. У неким од последњих напада устаници су у близини Мосула поставили бомбу поред пута и усмртили тројицу америчких војника. Када се бомбаш-самоубица дигао у ваздух у провинцији Анбар, страдало је 20 људи, и то само неколико дана пре него што су Американци планирали да контролу над овим делом земље предају у руке Ирачана.

Међутим, чак иако је тачно да се рат добија, није сасвим јасно ко уствари побеђује.Да ли су то САД или можда Иран?

Како наводи канадски часопис „Маклејнс”, делимично примирје изгледа да нису донеле војне операције у Ираку, већ преговори са побуњеницима у које се укључио Иран. На пример, у марту ове године ирачке наоружане снаге напале су војску шиитског свештеника фундаменталисте Муктада ал Садра у Басри. Та операција, у којој је учествовало више од 30.000 ирачких војника, није имала предвиђене резултате, и америчке и британске снагеморале су да помогну у бици. У окршајима, којису трајали недељу дана пре него што је постигнут договор о прекиду ватре, страдало је више од 600 војника. Занимљиво је то што је тај споразум био договорен у Ирану између ирачке владе и Садра. До прекида ватре дошло је захваљујући ангажовању иранског генерала Касема Сулејманија, једног од команданата Иранске револуционарне гарде. После сусрета Сулејманија и ирачких побуњеника, Садр је изјавио да ће се одрећи свакога ко напада ирачку владу и њене оружане снаге. Сулејмани је успео у ономе у чему је подбацила ирачка влада, која је саопштила да неће преговарати са незаконитим милицијама.

Иран је задовољан што је на челу Ирака сада шиитска већина, за разлику од периода владавине Садама Хусеина, када су мањински сунити владали и чак напали Иран 1980 (рат је трајао од 1980. до 1988). Иран, који је такође шиитски, сада има далеко боље односе са владом у Багдаду.

– Иран нема интерес да се ситуација у Ираку отме контроли. Нема праве пријатеље у Ираку, али у оној мери у којој их има, они су међу шиитским исламистичким странкама које владају Ираком – објашњава Џуст Хилтерман, вођа тима за Блиски исток Међународне кризне групе.

Са друге стране, Ирану не одговара претерано јачање Ирака. Како Хилтерман додаје, Техеран не мора да страхује од америчког напада на Иран због развијања нуклеарног програма, све док је ситуација у Ираку „врућа” и захтева њихово максимално ангажовање.

– За Иран, ово је дивна ситуација. Они желе уједињени, пријатељски и релативно слаб Ирак. Не би требало да буде толико слаб да се распадне, али ни толико јак да развије оружје за масовно уништење и поново нападне Иран – сматра Хилтерман.

И Муктад ал Садр каже да није ирански пион. Овај декларисани ирачки националиста је у интервјуу АлЏазири у марту казао да са врховним иранским вођом ајатолахом Хамнеијем дели исту идеологију, али да политички и војно неће бити „продужена рука Ирана”.

Зато, иако је сада тешко предвидети крај сукоба у Ираку, све је већи број оних који тврде да кључ мира у овој земљи не држи само америчка војна сила, већ и иранска дипломатија и утицај који Техеран има над шиитима у Багдаду.

Н. Албахари
Ј. Стевановић