Ko donosi mir Iraku

Čini se da je Irak sve ređe udarna vest u medijima, što mnogima daje nadu da se situacija u ovoj zemlji postepeno stabilizuje i da život tamošnjih građana sve više liči na svakodnevicu stanovnika u zemljama regiona. Iako se i danas može čuti o bombašima samoubicama i njihovim civilnim žrtvama, novinari i analitičari ocenjuju da stanje ipak nije tako strašno kao što je bilo pre samo godinu dana.

Da li se irački rat konačno privodi kraju?

U junu je zabeležen najmanji broj sukoba između iračkih pobunjenika i iračke vojske, kao i najmanji broj civilnih žrtava od marta 2004. To znači da je nivo nasilja u Iraku pao na najniži nivo od kada su SAD ušle u ovu zemlju. Prethodnog meseca ubijenoje 19 američkih vojnika, dok je u proteklom periodu više od sto vojnika stradalo mesečno, piše „Njujork tajms”. Napadi samoubica takođe su u padu, dok je situacija ubedljivo bolja nego što je bila prošle godine, kada je Irak bio na ivici građanskog rata.

Administracija Džordža Buša poslala je početkom 2007. dodatnih 40.000 vojnikada stabilizuju stanje u zemlji. Oni su stigli kao pomoć trupama od 132.000 vojnika koji su se već nalazili tamo. Dodatno pojačanje poslato je u Irak kako bi sprečilo izbijanje građanskog rata između šiita i sunita. Zahvaljujući novim snagama iz SAD koje su ušle u obračun sa pobunjenicima, iračka vojska se stabilizovala i ojačala, da bi potom i sama krenula da se bori sa ilegalnim milicijama. To je na neki način opravdalo kritike američkih generala koji su od samog početka invazije zahtevali da broj vojnika na iračkom tlu bude znatno veći.

Kako pišu američki mediji, a pogotovo oni koji su podržavali napad na Irak, izgleda da je taj „talas vojnika” pomogao da se spreče novi sukobi i povećaju šanse za mir. „Vašington post” je objavio da iračka vlada i njeni američki savetnici imaju šanse da dobiju rati tvrdi da se „može videti da iračka vlast i vojska uspostavljaju red u svim delovima zemlje i da razbijaju domaće i iranske pobunjenike”.

Naravno, situacija u Iraku nije sasvim mirna. U nekim od poslednjih napada ustanici su u blizini Mosula postavili bombu pored puta i usmrtili trojicu američkih vojnika. Kada se bombaš-samoubica digao u vazduh u provinciji Anbar, stradalo je 20 ljudi, i to samo nekoliko dana pre nego što su Amerikanci planirali da kontrolu nad ovim delom zemlje predaju u ruke Iračana.

Međutim, čak iako je tačno da se rat dobija, nije sasvim jasno ko ustvari pobeđuje.Da li su to SAD ili možda Iran?

Kako navodi kanadski časopis „Maklejns”, delimično primirje izgleda da nisu donele vojne operacije u Iraku, već pregovori sa pobunjenicima u koje se uključio Iran. Na primer, u martu ove godine iračke naoružane snage napale su vojsku šiitskog sveštenika fundamentaliste Muktada al Sadra u Basri. Ta operacija, u kojoj je učestvovalo više od 30.000 iračkih vojnika, nije imala predviđene rezultate, i američke i britanske snagemorale su da pomognu u bici. U okršajima, kojisu trajali nedelju dana pre nego što je postignut dogovor o prekidu vatre, stradalo je više od 600 vojnika. Zanimljivo je to što je taj sporazum bio dogovoren u Iranu između iračke vlade i Sadra. Do prekida vatre došlo je zahvaljujući angažovanju iranskog generala Kasema Sulejmanija, jednog od komandanata Iranske revolucionarne garde. Posle susreta Sulejmanija i iračkih pobunjenika, Sadr je izjavio da će se odreći svakoga ko napada iračku vladu i njene oružane snage. Sulejmani je uspeo u onome u čemu je podbacila iračka vlada, koja je saopštila da neće pregovarati sa nezakonitim milicijama.

Iran je zadovoljan što je na čelu Iraka sada šiitska većina, za razliku od perioda vladavine Sadama Huseina, kada su manjinski suniti vladali i čak napali Iran 1980 (rat je trajao od 1980. do 1988). Iran, koji je takođe šiitski, sada ima daleko bolje odnose sa vladom u Bagdadu.

– Iran nema interes da se situacija u Iraku otme kontroli. Nema prave prijatelje u Iraku, ali u onoj meri u kojoj ih ima, oni su među šiitskim islamističkim strankama koje vladaju Irakom – objašnjava Džust Hilterman, vođa tima za Bliski istok Međunarodne krizne grupe.

Sa druge strane, Iranu ne odgovara preterano jačanje Iraka. Kako Hilterman dodaje, Teheran ne mora da strahuje od američkog napada na Iran zbog razvijanja nuklearnog programa, sve dok je situacija u Iraku „vruća” i zahteva njihovo maksimalno angažovanje.

– Za Iran, ovo je divna situacija. Oni žele ujedinjeni, prijateljski i relativno slab Irak. Ne bi trebalo da bude toliko slab da se raspadne, ali ni toliko jak da razvije oružje za masovno uništenje i ponovo napadne Iran – smatra Hilterman.

I Muktad al Sadr kaže da nije iranski pion. Ovaj deklarisani irački nacionalista je u intervjuu AlDžaziri u martu kazao da sa vrhovnim iranskim vođom ajatolahom Hamneijem deli istu ideologiju, ali da politički i vojno neće biti „produžena ruka Irana”.

Zato, iako je sada teško predvideti kraj sukoba u Iraku, sve je veći broj onih koji tvrde da ključ mira u ovoj zemlji ne drži samo američka vojna sila, već i iranska diplomatija i uticaj koji Teheran ima nad šiitima u Bagdadu.

N. Albahari
J. Stevanović