Политичара нема без интелектуалаца

Суботица – Не пишем политичке мемоаре, али имам варијанту моје животне приче. У 47 година радног стажа, осам година сам био и професионални политичар, обичан радник и професор универзитета. Покушавам да направим реконструкцију политичке ситуације, али настојим да одржим дистанцу. Нећу оно, што каже Шатобријан, успомене с друге стране гроба, али покушао бих да људе заинтригирам да наставе другачије да мисле и сагледавају проблеме, прича у разговору за „Политику” др Бошко Ковачевић. У једном периоду био је део најутицајнијих политичара Савеза комуниста некадашње Југославије и као председник Покрајинског комитета СКЈ учесник Осме седнице. Никада јавно није говорио о свом виђењу догађаја на седници. Сада први пут за „Политику” износи сећања.

‒ Чувао сам се 30 и више година да причам о том времену и предрадњама које су водиле распаду Југославије, иако је било наговарања да кажем шта се дешавало 1987. и 88. године у политичком жаришту Југославије. Имам утисак да људи који причају о томе заобилазе истину, и покушавају себе да амнестирају. Опрез је један разлог, а други, што мислити данас је једно, а нешто друго пре 30 година, када смо били млађи и имали енергију. Због тога сам правио дистанцу и нисам се оглашавао ‒ каже Ковачевић.

Да ли вам је било јасно шта се дешава на Осмој седмици и које ће бити њене последице?

 Један сам од оних који покушавају да схвате Осму седницу као први видљиви знак да је у Југославији, односно у Србији на помолу велики сукоб политичких елита које нису дорасле времену, нису биле на нивоу одговорности у тренутку када је земља пропадала. Нисам од оних који пате за Југославијом, али мој неодољив утисак је да смо се 70-их и 80-их година суочили са једном крајње скромном екипом политичара и они нису били на нивоу одговорности за оно што се нама дешава.

Да ли сте због тога напустили политику?

Напустио сам политику почетком 1989. године, али нисам видео да ће се распасти Југославија већ сам осетио да се ту дешава нешто огромно. Мој одлазак био је резултат разочарања што нисам успео да помирим Слободана Милошевића и Стипу Шувара. Нисам хтео да учествујем у ономе што ће нам се десити. Нисам смењен, самовољно сам отишао, под изговором да морам да урадим докторат. Као председник Покрајинског комитета СКЈ био сам у председништву партије Југославије и видео да су ту велике конфронтације, велика напонска поља, то није више била ствар персоналне нарави, то су били дубоки, велики резови, немоћ да се нађе решење, како да опстане Југославија после Броза, а без Савеза комуниста, без армије.

Да ли је на самој седници било јасно да следи распад земље?

Нисам видео да води распаду земље, али сам видео да је реч о немоћи политичких елита да нађу одговор. Постојале су идеје, у неким трећим, четвртим ешалонима партије било је људи који су видели шта се дешава, али нису могли да изађу у први план и да вуку потезе који могу да доведу до излаза. Мислим да догађаје са Осме седнице ни данас нисмо озбиљно апсолвирали. Знате, политичара нема без интелектуалаца, само зависи који су.У први план су дошли двојни интелектуалци, људи који су спремни да служе владајућем систему идеја, по било коју цену. У Србији је то превладало.

Били сте у политици свега нешто преко осам година, зашто нисте наставили да се бавите политиком?

Мене јесте занимао политички живот јер живимо у политичком друштву. И када кажемо да нас не занима политика, ми се и тиме бавимо политиком. Нема друштва у којем ће политика бити сувишна. Постоје интереси, посредовања и у том сазвежђу се друштво или развија или стагнира. Мисија политике је да дођеш до најмање лошег решења. Јер сваки проблем има сијасет решења, циљ је доћи до најмање лошег и који може да буде прихватљив не за изманипулисани део већине већ заиста за ону већину која то осети без реторике и убеђивања. Има смисла бавити се политиком ако је теби и мени добро. Ако није добро, о чему можемо да причамо 30 година када живимо лошије него 80-их година.

Како тумачите да и даље постоји интересовање за догађаје на Осмој седници?

Потоња дешавања осветлила су догађаје седнице и ми још увек имамо рецидиве тих времена. Оно што каже Бибо, ми смо понављали историју. Андреј Митровић каже јесте ми смо понављали, али нисмо је разумели и нама се десило непотребно. Зашто је распад Југославије морао да се деси кроз ратну верзију? То значи да су дошле још горе политичке елите него ове које су сменили. Нама је највећи део естамблишмента кроз поставе људи у политичким странкама, дошао од људи са маргина и периферија друштва. То је огроман проблем, јер не можеш на незнању, неразумевању да градиш друштво. Постоји сјајна прича која каже добар инжењер, добар столар, добар трговац, не мора бити добар човек. Али добар политичар мора бити добар човек, јер он ради са интересима твојим, његовим, мојим, и ако немаш ту моралну вертикалу, ту вредносну вертикалу, ти си само један скретничар. Човек са политичком вештином, манипулатор, мањег или већег формата. И ту је тај проблем са којим се ми данас суочавамо. Неће се Србија извући са кинеским капиталом, уз сво поштовање инвестиција. Она ће се извући са својим потенцијалом, својим људима, својом памети. Оно што је рекао Крлежа Јосипу Брозу, 1937 године: ако нас не спаси наша властита памет, ништа нас неће спасити. Мораш своје потенцијале искористити максимално и дати шансу, то је проблем са којим се суочавамо данас.

Суочавање

Ми морамо да се суочимо са нама, погледамо себе у очи и кажемо: ово је добро, ово је лоше. То је тај проблем на којем много инсистирам да је за нас важан, то је нова култура сећања. Ми се морамо сећати и добрих и лоших ствари. Не можемо рећи ми смо анђели, ово су остали разбојници. То што Тагоре каже да је свака национална историја пуна светлих тренутака, али и разбојништава, лажи и злочина такође. Зар ћемо бити мање вредни, ако кажемо они су анђели а ми смо разбојници? Јер ми и даље живимо то, каже др Бошко Ковачевић.