У Кремански биоскоп за два јајета

Кремна – Увек своје и посебно, село Кремна и данас помињу по Тарабића пророчанству, сеоском и пророчком туризму. Особена су Кремна и по својој монографији која има 1.073 стране. Тешко да неко село у Србији има обимнију. Аутор др Илија Мисаиловић толико је занимљивих појединости, људи и догађаја из прошлости села описао, каткад ерски духовито, да се књига као популарно штиво може читати.

Један од Илијиних записа сећа на мало знани кремански искорак – да су међу првим селима у овом делу Србије, још пре Другог светског рата, имали биоскоп. Где ће прво живе слике него у село пророка.

Могуће је, пише у монографији Мисаиловић, да је прва биоскопска пројекција у Кремнима била 1935. године. Стеван Р. Стаменић, тада ђак, сећао се да им је сеоски учитељ Миле Газдић саопштио важну вест:

„Сутра у 10 сати биће овде у школи приказане живе слике. Улазница за ђаке је пола динара. Ко нема, нека понесе два јајета.”

Обавезао је, уз то, учитељ ђаке да вест пренесу и родитељима, с тим што ће биоскоп за грађанство бити у Тарабића кафани, уз улазницу од једног динара.

Кад је Стеван дошао кући и питао оца за пола динара, он му је љутито одговорио: „Сељак нема пара за циркус. Ја само мислим како да платим порез и купим жита.” Нису вределе сузе млађаног Стевана.

Али проблем је решила мајка, која је кријући дала сину потребну улазницу. У путу, прескачући неку ограду ваљда од радости што је обезбедио гледање филма, Стеван је разбио једно јаје.

У школи, кад је било време представе, учитељ и мајстор су помоћу ћебади замрачили једну учионицу. Прво су пустили унутра ђаке који су имали пола динара, затим оне с два кокошија јајета, па онда с једним, на крају и оне који нису имали ни једно ни друго. Кино-оператер је донео два нема филма: „Погибија краља Александра у Марсељу” и „Како жандарми помоћу дресираних паса хватају лопове”. Радњу на платну је објашњавао мајстор, при чему је ручно окретао точак с ролном. На смену му је помагао учитељ.

„Кад је мој отац чуо да се приказује убиство краља у Марсељу, он је ипак увече отишао да гледа ту ’господску разбибригу’”, причао је после Стеван Стаменић.

Био је затим рат, па обнова и изградња без покретних слика, да би 1961. Дом културе у Кремнима набавио кино-пројектор, чиме су филмске пројекције постале редовне. Бригу о Дому културе водили су тада наставник Драгољуб Ристановић и милиционер Неђо Мачић, а кино-опаратер је био Иван Јелисавчић. У препуној сали тих година приказан је филм „Операција Тицијан”. Током седамдесетих кремански кино имао је три пројекције седмично, после којих су обично организоване игранке. Кремна су, бележи Мисаиловић, у том периоду једино село с биоскопом у западној Србији.

Али наиђоше друга времена и поче да се смањује број житеља у планинским селима, град је као магнет младе привлачио. Та мода није мимоишла ни Кремна, а с мање младих ослаби и интересовање за сеоску културу. Биоскоп је овде радио све до 1993, с тим што је тај прекид, наводи аутор монографије, уследио силом прилика, због смештаја војске у дом културе.