U Kremanski bioskop za dva jajeta

Kremna – Uvek svoje i posebno, selo Kremna i danas pominju po Tarabića proročanstvu, seoskom i proročkom turizmu. Osobena su Kremna i po svojoj monografiji koja ima 1.073 strane. Teško da neko selo u Srbiji ima obimniju. Autor dr Ilija Misailović toliko je zanimljivih pojedinosti, ljudi i događaja iz prošlosti sela opisao, katkad erski duhovito, da se knjiga kao popularno štivo može čitati.

Jedan od Ilijinih zapisa seća na malo znani kremanski iskorak – da su među prvim selima u ovom delu Srbije, još pre Drugog svetskog rata, imali bioskop. Gde će prvo žive slike nego u selo proroka.

Moguće je, piše u monografiji Misailović, da je prva bioskopska projekcija u Kremnima bila 1935. godine. Stevan R. Stamenić, tada đak, sećao se da im je seoski učitelj Mile Gazdić saopštio važnu vest:

„Sutra u 10 sati biće ovde u školi prikazane žive slike. Ulaznica za đake je pola dinara. Ko nema, neka ponese dva jajeta.”

Obavezao je, uz to, učitelj đake da vest prenesu i roditeljima, s tim što će bioskop za građanstvo biti u Tarabića kafani, uz ulaznicu od jednog dinara.

Kad je Stevan došao kući i pitao oca za pola dinara, on mu je ljutito odgovorio: „Seljak nema para za cirkus. Ja samo mislim kako da platim porez i kupim žita.” Nisu vredele suze mlađanog Stevana.

Ali problem je rešila majka, koja je krijući dala sinu potrebnu ulaznicu. U putu, preskačući neku ogradu valjda od radosti što je obezbedio gledanje filma, Stevan je razbio jedno jaje.

U školi, kad je bilo vreme predstave, učitelj i majstor su pomoću ćebadi zamračili jednu učionicu. Prvo su pustili unutra đake koji su imali pola dinara, zatim one s dva kokošija jajeta, pa onda s jednim, na kraju i one koji nisu imali ni jedno ni drugo. Kino-operater je doneo dva nema filma: „Pogibija kralja Aleksandra u Marselju” i „Kako žandarmi pomoću dresiranih pasa hvataju lopove”. Radnju na platnu je objašnjavao majstor, pri čemu je ručno okretao točak s rolnom. Na smenu mu je pomagao učitelj.

„Kad je moj otac čuo da se prikazuje ubistvo kralja u Marselju, on je ipak uveče otišao da gleda tu ’gospodsku razbibrigu’”, pričao je posle Stevan Stamenić.

Bio je zatim rat, pa obnova i izgradnja bez pokretnih slika, da bi 1961. Dom kulture u Kremnima nabavio kino-projektor, čime su filmske projekcije postale redovne. Brigu o Domu kulture vodili su tada nastavnik Dragoljub Ristanović i milicioner Neđo Mačić, a kino-oparater je bio Ivan Jelisavčić. U prepunoj sali tih godina prikazan je film „Operacija Ticijan”. Tokom sedamdesetih kremanski kino imao je tri projekcije sedmično, posle kojih su obično organizovane igranke. Kremna su, beleži Misailović, u tom periodu jedino selo s bioskopom u zapadnoj Srbiji.

Ali naiđoše druga vremena i poče da se smanjuje broj žitelja u planinskim selima, grad je kao magnet mlade privlačio. Ta moda nije mimoišla ni Kremna, a s manje mladih oslabi i interesovanje za seosku kulturu. Bioskop je ovde radio sve do 1993, s tim što je taj prekid, navodi autor monografije, usledio silom prilika, zbog smeštaja vojske u dom kulture.