Потрага за идентитетом у условима модерне отуђености

Авангардна уметност обележила је својим снажним утицајем читав 20. век. О томе читамо у књизи теоретичарке културе др Иване Кроње ,,Естетика авангардног и експерименталног филма: тело, род и идентитет. Европа‒САД‒Србија”, која је објављена у издању Филмског центра Србије.

Према речима ауторке, самосвест о уметничкој изражајности самог дела, његовом смислу и значењу, као једна од кључних одлика модернизма, у авангардном филму често се исказује кроз тематизовање синематичке форме.

‒ Футуризам, конструктивизам, дадаизам, надреализам, хипнизам, „нови барбаризам”, зенитизам и други уметнички феномени интернационалне историјске авангарде разбијају рационални, логоцентрични свет грађанске уметности и фигурације, отискујући се храбро и ризично у још неистражена подручја несвесног, побуне, естетике фрагмента и привидног бесмисла, налазећи свој израз и на филмском платну. Ова врста филма као тему сопствене теорије и праксе укључује и представљање тела, рода и идентитета, од тела као графичког знака у дадаистичком „Механичком балету” (1924) до ангажованог феминистичког авангардног филма и естетике квира. Занимљиво је да је америчку филмску авангарду покренуо директни утицај европских авангардних стваралаца из доба немог филма: предавања немачког сликара и аниматора Ханса Рихтера у САД инспирисала су тако, поред осталих, и Мају Дерен, једну од ауторки чије дело посебно обрађујем. У периоду након Другог светског рата, амерички авангардни филм се развија у низ оригиналних праваца, као што су психодрамски и митопоетски филм и филм-поезија, а посебно га, за разлику од европског авангардног филма, одликује потрага за самоодређењем ‒ каже Ивана Кроња.

Историја нео/авангардног и експерименталног филма последњих неколико деценија се академски проучава, архивира, систематизује. Истакнути пример европског експерименталног филма је, додаје наша саговорница, и савремена аустријска авангарда, на челу са славним Питером Черкаским, аутором књиге „Неуоквирени филмови: Историја аустријског АГ филма”, која се издваја техничким рафинманом и филозофско-естетичком димензијом кратких ауторских ,,фаунд футиџ” филмова, рађених на ,,затеченом”, већ снимљеном филмском материјалу.

‒ Савремени експериментални филм, који је историјски произашао из филмске авангарде, има своје специјализовано тржиште филмских фестивала посвећених ексклузивно њему, а као његове подврсте издвајају се: кратка експериментална анимација, поетски и структурални филм, ,,фаунд футиџ” филм, као и све више заступљена форма експерименталног документарца, који је по правилу уједно и друштвено ангажован. Друга грана филмског експеримента дешава се у домену дигиталне технологије. Језик савременог ,,уметничког видеа”, намењеног музејима и галеријама, који стварају ликовни и мултимедијални уметници, много дугује експерименталним техникама у домену филмског времена, преобликоване или дисторзиране нарације и монтаже из историје и праксе неоавангардног и кратког експерименталног филма на филмској траци, укључујући и експериментални документарни филм. Актуелни постмодерни видео-радови и дигитални ,,галеријски филмови”, попут трансавангардиста користе и популистичке и мас-медијске стратегије представљања како би разоткрили односе механизама владања и политичког завођења и личних емотивних стања и слобода у савременом друштву ‒ истиче Ивана Кроња.

Део књиге обухвата и кратку историју домаћих авангардних покушаја у домену филмске уметности до1930. и југословенског и српског ,,аматерског’’ и алтернативног филма и видеа. За пример су узета антологијска остварења Жике Павловића „Триптих о материји и смрти” и Kокана Ракоњца „Зид”.

‒ Ови аутори стварају оригиналну варијацију веома утицајног правца психодрамског филма из 1940-их, те стога ти филмови чине упечатљив пример српског послератног неоавангардног филма инспирисаног евро-америчком филмском авангардом, чија искуства и праксе преобликују на тада и данас веома актуелан и непоновљив начин. Студију завршавам тумачењем културалних репрезентација жене-јунакиње, руралног и урбаног пејзажа у овим делима као потраге наших уметника за личним и колективним идентитетом у условима модерне отуђености ‒ каже Ивана Кроња.