Двоклек, петерац и гарнитура

Када је крајем претпрошлог века на Чукарици почела да ради Прва српска фабрика шећера, већина искусних радника била је „из увоза”, махом из Немачке, и одреда католичке вере, па је за њих, по замисли словеначких лазариста, на Бановом брду 1929. године изграђена Црква Светих Ћирила и Методија. Ту привилегију су њихови православни сапатници стекли тек три године доцније, када је на врху Високе улице 1932. освештана Црква Светог Георгија. Неправда се крила у томе што се нико од надлежних није запитао где се у међувремену молио и исповедао тај честит и побожан свет.

Али, знало се где је залазио на причест уз свеће. Јер, дуж тадашње Трговачке, данас Радничке улице, од старе „Господарске механе” на ушћу Топчидерског потока па до општинске кафане „Велика Чукарица”, уз обалу Савског рукавца било је нанизано сијасет аласких и лађарских страћара, а у већини је и непозван намерник могао да се окрепи – лети хладним вином, а зими врућом ракијом. У свако доба дана, а нарочито ноћу.

Онда је рукавац, до тада зимовник за дереглије и шлепове наше речне флотиле, преграђен да би се формирало језеро, а Београђани коначно добили „своје море”. Све би то било потаман да о истом трошку није сравњен ђердан уџерица који су његови редовни и повремени гости безнадежно покушавали да спасу прогласивши га за некакав „Београдски Монмартр”. И да су успели, све би било узалуд, јер то уточиште одувек је било намењено мање гадљивој клијентели.

Мисија Дулета Главоње

Многи ће се заклети да се преломни тренутак Аде Циганлије збио средином педесетих, кад је затварана злогласна апсана у којој су, уз неколико окорелих зликоваца и сецикеса, чамили противници режима обе Југославије, а он се збио тек 1960. године када је војска поставила понтонски мост, а Дуле Главоња усидрио свој сплав наспрам кафане „Шећеранац”, па себи као свету дужност наменио да настави традицију оних са обале и угости свакога ко му наиђе – познавао га или не. То и није била кафана, већ породично гнездо, што се могло закључити и по томе што јој се на репертоару одувек затицало само јело које би газдарица припремила за Дулета и себе, а од „чорбастог” оно што је претекло домаћинима или га је гост благоизволео донети са собом спреман да га подели с друштвом. Тако је било и са музиком: дакле, само ако би неко вичан донео сопствени инструмент и засвирао себи за душу. Ту су царевали и плодови нове идеологије, јер ако би се неко уопште машио за буђелар, плаћао је онолико колико процени да вреди. Иначе, ту Дулетову племениту мисију овековечио је Момо Капор у неколико својих приповедака које је седамдесетих година објављивао у дневним новинама и часописима куће „Политика”.

А када је рукавац зајажен, из зеленила Аде извирила су и нова спортска свратишта, међу којима су најпосећенија била на спрату безименог веслачког клуба код доњег шпица и оно на везу испод „Партизановог” купалишта. Тек доцније је отворено на „Београдовом” до којег се могло и асфалтом, а не само изрованим насипом.

Да су спорт и кафане нераскидиво везани показало се 1971. године кад је уређивано језеро за Светско првенство у кајаку и кануу на мирним водама, па је уз трибине и судијски торањ у залеђу те водене арене о истом трошку никла и кафана „Језеро”. У славу реченог првенства у циганлијски жаргон су уденута два нова израза – „једноклек” за нормалну клековачу, а „двоклек” за дуплу. Тада је комплет од пола литра белог вина и три децилитра соде добио назив „петерац”, да би с временом постао „гарнитура”.

Али, предузимљиви Дулетов дух је и даље виленио Адом, па је на реци, повише „Београдовог”, освануо мали трошан сплав на којем је угоститељске услуге нудио неки његов следбеник. Када би му гост поручио пиће, износио би пред њега целу флашу, а кад би дошло време за намиривање цеха, живо би се занимао колико је муштерија попила па то бележио, увек смањујући број пића себи на штету, уз образложење да би, да је заиста попио толико, одавно био „патосиран”. Тако је настао мит по којем је газда некад радио у дворској послузи код маршала па је научен да буде предусретљив према сваком ко наиђе.

Тако се спортски дан на Ади Циганлији преметнуо у – спортску ноћ.

Први савски пијанино

Данас се Јавно предузеће „Ада Циганлија” на свом званичном сајту хвалише са шездесетак ресторана и кафића око језера и десетинама ресторана на сплавовима, а њихову понуду описују као „најразноврснију гастрономску чаролију, коктел мајсторије, уз организације свечаности, прослава, промоција и ноћних провода за свачији укус”. Међутим, у том панегирику нешто важно им је промакло! Ево и шта.

Лоле је међу адаџијама мање познат као професор др Јован Васиљевић, а ни после толиких деценија комшије још нису докучиле да је Лоле и светски познат кардиопатолог! Он се, заправо, на Ади Циганлији рашчуо тако што је пре четрдесетак година, када је први пут пристао уз то бивше савско острво, на обалу истоварио клавир, што је у комшилуку изазвало чуђење, а гдегод и подозрење?!

– Искрцао сам три клавира – исправио је савски вук.

– Два пијанина и један полуконцертни. Код мене је остао једино овај „цимерман” из Лајпцига енглеске конструкције који највероватније потиче из претпрошлог века, што би се дало закључити по месинганим чирацима изнад клавијатуре. Припадао је мојој баби која је у Паризу студирала оперско певање. А од кога га је она наследила, не знам. Други је био на сплаву „Акапулко”, а полуконцертни је завршио у „Сава клубу”, оном где је Јоца Аћин снимао филм „Бал на води”.

На питање откуд клавир на сплаву где би га свако нормалан најмање очекивао, одговара једноставном истином да је ту зато што је одувек волео дружење уз песму. И не само то!

– Као неко ко воли музику и често окупља добре и занимљиве људе, одлучио сам још пре четврт века да, по угледу на БЕМУС, установим наш САМУС... што је акроним од Савских музичких свечаности. И, запатило се. Једино што нисам одредио датум, оно „од – до”, већ светкујемо кад год се окупи весело и музици вично друштво  објашњавао је Лоле.

Није помињао репертоар, чак ни жанр, али поверио је да му на сплав долазе и музичари којима је довољно споменути име па да напуне кафану или концертну дворану, свеједно. Неки су редовни, неки повремени, али с Лолетовог сплава раном зором нико није отишао нерасположен, без чврсте намере да поново сврати.

Што значи да спорт, култура и уметност дају значајан допринос ноћном животу најомиљенијег градског излетишта.

Мами помисао да се спомене Лолетова адреса (број рени бунара испод којег је његов сплав) на којој се организује САМУС, али прилично је скучено и мале носивости, а већ годинама пребукирано, па не иде...