Предатори из комшилука

Негде у ово доба, око 22 часа и петнаест минута, у петак, када сам почео с писањем, у Београду, на Балкану, у Европи, на планети, хиљаде жена уплашено изговарају „не” или „немој, молим те”. Узалуд. Испред њих је насилник кога прогоне унутрашњи демони који су се ослободили. Неке се жестоко бране, неке су паралисане од страха. Они, који је узму на силу, тог тренутка престају да буду мушкарци.

Можда су утваре биле успаване у њима, можда је биће пред беспомоћном женом дуго плело патолошку мрежу својим ауторитетом и поверењем којима ју је обасипао, да би је убедио да ће он то учинити за њено добро, како би му се предала. Можда је коначно искористио своју друштвену, политичку или економску позицију моћи како би је уценио да му подари себе, док она нема избор да откупи своје тело, осећања, слободу и достојанство. Можда он не користи нож који јој је ставио под грло, већ пенкало, чији је потпис вредан њене судбине која ће се, неколико минута касније, претворити у трауму коју она никада неће избрисати и која ће је прогонити до судњег дана.

Можда је она исувише млада да би схватила да је њен дојучерашњи идол и замена за оца заправо камелеонски подлац који се годинама наметао као њен учитељ, пигмалион или ментор који ће је попети на друштвену лествицу више, у замену за то да она падне у понор. Болесна освета поремећеног ума! Тамо ће она добити све инсигније друштвене моћи, све о чему је невино маштала, али ће схватити да се тог тренутка претворила у ништа. И то ће знати само она и он. Изгубиће самопоштовање и самопоуздање, мрзеће себе више од силоватеља, одслужиће доживотну казну ћутећи, сама са собом, убеђена да је грех учинила она, а не он.

Грешим, јер „он” може бити само „оно”, злослутно биће с невидљивим жигом злочинца, зато што прави мушкарци када чују „не” или „немој, молим те”, часним одустајањем њено одбијање своде на нормалност мушко-женских односа: сујетни ће махом тражити реванш, спајајући „самсунг” и Шекспира, што спада у домен емотивне делинквенције изражене кроз слање мање-више неписмених СМС-ова. Они емотивнији ће се извесно време, можда и за стално, одати алкохолу, Томи Здравковићу или Џонију Штулићу. Најемотивнији ће резервисати келије у манастиру, на дуже време. Али, побогу, неће је силовати! Чак и највећи паћеници нашкодиће радије себи него њој, што их, гле парадокса, заправо чини највећим фрајерима.

Зато су силоватељи, сексуални насилници или предатори, о педофилима да и не говорим, не само мушки шкарт већ и омиљена забава за најокорелије робијаше. У патријархалним друштвима попут нашег, које је добило само нови појавни облик тоталитарног потрошачког друштва у којем капитал формира не само профит већ кастинске и емотивне односе, о силовању и напаствовању жена, нарочито с позиција моћи, шапутало се као о табу теми и сводило на равнодушност лицемерне јавности. Сви су за то знали, али су подигли зид ћутања, омерту за најмрачније тајне, која остаје у кругу породице, комшилука и универзума.

Младе глумице Милена Радуловић и Ива Илинчић су проговориле, а њихова потресна исповест о учитељу глуме, шездесетосмогодишњем Мирославу Мики Алексићу, оголила је Србију до голе коже, меса и костију, подстакнувши неколико њених младих колегиница да им се придруже и проговоре о дојучерашњем неприкосновеном, строгом педагогу, који их је, како оне тврде, сексуално искоришћавао.

Немам намеру да судим Алексићу пре него што то учини суд, нити да подлежем масовној хистерији медија који су му већ пресудили, јер претпоставка невиности је једно од основних људских права загарантовано Универзалном декларацијом о људским правима УН, Европском конвенцијом о људским правима, као и домаћим законима.

Исповести девојака, неке су и девојчице, толико су поделиле ионако ушанчену јавност да се несумњиво храбре глумице, како време пролази, провлаче кроз стереотипна сумњичења. Зашто су толико дуго ћутале? Зашто су се баш сад сетиле, чиме повређене девојке осећају сву хипокризију друштва. Обично су се силоватељима сматрали манијаци који искачу иза дрвета, али како време одмиче, заправо је кључно питање колико је сексуалних напасника ту, међу нама, који плански, дуго година, с позиција директне моћи коју имају на жртве, тај утицај користе не само за телесно већ и ментално злостављање. Само ове девојке и њихови родитељи знају кроз какав пакао пролазе пошто су отвориле Пандорину кутију из које могу искочити неочекивана, позната чудовишта. Можда с њим управо пијемо кафу, радимо заједно или смо пријатељи из детињства. Од суочавања с истином лакше је препустити се обичајном праву да оне треба да осећају срамоту што се то догодило, него да се разобличи патологија насиља над њима.

Регион је такође експлодирао, а у Хрватској је неколико глумица посведочило о мучним сценама редитеља који су их уцењивали страшном ценом – улога за секс – што је подигло узбуну и у Босни и Херцеговини, те ситуација неодољиво подсећа на случај Харвија Вајнстина, филмског продуцента и господара Холивуда, коме су се глумци у глумице, добитници Оскара, једнако захваљивали као и Свевишњем. У октобру 2017. године „Њујорк тајмс” и „Њујоркер” објавили су да је напасник Харви 10 година сексуално узнемиравао, злостављао и застрашивао неколико холивудских дива, па је етаблиран покрет „Me Too” охрабрио десетине жена да проговоре о својим ужасним искуствима.

Није ли, уосталом, и Бил Клинтон у Овалној соби искористио позицију најмоћнијег човека на свету. Жртва се звала Моника Левински. Нема, додуше, доказа да је несташни Клинтон било чиме приморавао Монику да клекне, али заувек ће је памтити по том чину и флеци на њеној хаљини. То јој је обележило живот. Хоћу да кажем да Србија није изоловано острво. Иако и влада и парламент могу да се заиста похвале великим бројем жена у министарским и посланичким фотељама, са женом премијером, чим се спустимо низ политичку хијерархијску вертикалу, треснућемо о земљу и видећемо кроз затворске решетке доскорашњег газду Бруса Милутина Јеличића Јутку, који је волкао да пипка. Јутка, међутим, није желкао да шармира надређене, већ подређене сараднице. Дакле, оне под њим. Како у формалном, тако и у буквалном смислу.

Зато је прича далеко сложенија и опаснија. Сећам се кроз каквог топлог зеца је морала да прође Марија Лукић, на коју је Јутка нарочито бацио окце. Била је крива зато што је привлачна жена. Да је ђаво однео шалу, сведочи и случај с Правног факултета у Београду. Укратко, у Одредби о Стандардима рада факултета, чији професори спремају будуће судије и адвокате, пише, парафразирам, да студенти и студенткиње буду прикладно обучени како не би давали повода за сексуално узнемиравање. Оне су, дакле, криве ако дођу у краћој сукњи на предавање или на испит? Хоће ли установити и комисију која ће лењиром мерити дубину њеног деколтеа?

Овде је крај. Или, можда, тек почетак? Неколико мојих неожењених пријатеља су забринути за своју емотивну будућност. Питају се да ли ће, после исповести младих глумица и растућег насиља над женама, уследити диктатура политичко-љубавне коректности. Један од њих размишља да девојку која му се допада позове на пиће, али како не би постао сумњив, предложио сам му да тај позив обоје овере код нотара. Што је сигурно, сигурно је. Али неодољиво грозно.

Зато је потребно да се хистерија заустави, а да медији о најосетљивијој теми последњих година, можда и деценија, извештавају професионално, држећи се Етичког кодекса и Закона о јавном информисању. С нарочитом пажњом дужни су да износе детаље исказа младих глумица како не би угрозили њихову приватност и тиме их додатно изложили евентуалним осудама и предрасудама, што може обесхрабрити неке будуће, потенцијалне жртве насиља. Истовремено, медији не смеју да умисле да су судије и да пресуђују пре суда.

Да закључим: сексуални злостављачи нису „они”, него „оно”. И људи су моралнији него што мисле и много неморалнији него што могу да замисле. Последња реченица је мудрост стручњака за људску подсвест. Звао се Сигмунд Фројд.