Једна хемијска оловка
Прохладно фебруарско ковид поподне 2021. године. Чекам аутобус за Видиковац у Улици кнеза Милоша. Гужва је, враћају се људи са посла, а и без тога...
Поглед ми, и не само мени, привлачи жена која ту до стајалишта седи огрнута и решава укрштене! Мислим се да јој уделим неку новчаницу... Утом јој прилази један млађи човек и пружа јој хемијску оловку! Колико речи захвалности му је упутила, колико радости исказала... Отрчах до оближњег киоска и купих неке укрштенице, које јој дадох са задовољством и тугом. Сачеках други аутобус, направих овај снимак за сећање, како мало, ма зрнце, може некога обрадовати, учинити срећним...
Да ли ћу више икада моћи да се позабавим укрштеним речима, а да је се не сетим...
Војин Т. Бојковић,
Београд
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
