Црвено, волим те црвено

50. Ротердам ИФФ

Међу 16 филмова одабраних за главни такмичарски програм и равноправну трку за награду „Тигар” на 50. Ротердам фестивалу (одржава се у хибридној форми и уживои онлајн), јесте и дугометражни документарни филм „Пејзажи отпора” Марте Попиводе – сценаристкиње, редитељке, видео-уметнице и културне раднице чије стваралаштво истражује тензије између сећања и историје, између колективног и индивидуалног, идеологије и свакодневног живота, са посебним фокусом на антифашистичке и феминистичке потенцијале југословенског социјализма.

Добар пример оваквог истраживачког опредељења био је Мартин први документарац „Југославија, како је идеологија покретала наше колективно тело”, који је велики успех доживео на светској премијери на 63. Берлиналу. У случају овог новог филма „Пејзажи отпора”, оно је још израженије, јер је интимније, личније, перонализовано и као такво снажније отворено ка публици свих генерација. И оних старијих, чија сећања већ бледе, и оних млађих у чијим се школским историјским читанкама велики и значајан период часне партизанске борбе против фашизма и окупације све чешће своди на хаику.

Марта Попивода се сада уместо на колективно тело фокусирала на индивидуу. На своју неодољиву филмску јунакињу, на 97-годишњу старицу Соњу (Софија Соња Вујановић Станишић ), некадашњу партизанку и великог антифашистичког борца, комунисту која је од Ваљева, преко казамата у Шапцу, зграде Гестапоа у Београду и логора на Бањици стигла до нацистичког логора смрти Аушвица (и неизбрисивог броја 82.298 истетовираног на руци), у којем је постала вођа отпора. Ауторка током 10 година снима и бележи Соњина сећања. Сећања старице дрхтавих руку које се сада боре само да закаче шнале на одавно оседелу косу...

Тим пејзажима сећања Марта сучељава пејзаже природе и луцидно их синхронизује у истом кадру. Смењују се мирнодопске слике цвећа, тек озеленелог лишћа, кућног прага, напрслих зидова куће што сведочи о протоку времена током којег се много тога (свесно) заборављало и удаљавало од очију и срца нових (глобалистичких) генерација, а истовремено – из офа, Соњин пријатан глас сликовито, јасно, без једа, беседи личну и колективну историју антифашистичког дела народа који је живот часно и храбро давао за слободу.

Попивода овакав приповедачки концепт надграђује кућним видео-записима и повременим сопственим записима о све опаснијој, профашистичкој клими у Европи. Ауторка избегава конвенционалне херојске структуре, на шта ју је живот јунакиње могао навести. Уместо тога она гледаоцима оставља велики простор за размишљање тако што стрпљиво, полако, елиптично, Соњиним темпом, води филм, показујући да борба и отпор имају и много облика и много разлога, међу којима је и плач. А плач је, како се то у једном тренутку наводи, моћан разлог и за снимање политичког филма, што у својој дубини „Пејзажи отпора” и јесте.

Попиводин филм нуди слике прожете тежином историје. Мапира емоције једног географског простора на којем прошлост чека да се чује, док садашњост и будућност открива присуство повампиреног фашизма и свега оног против чега се Соња борила. Самој драматургији и сценаристичким детаљима припомогла је Ана Вујановић (Соњина унука), поетској лепоти кадрова допринела је камера Ивана Марковића, а драгоцени су и доприноси дизајнера звука Јакова Минужабе и монтажерке Јелене Максимовић. Још један врло добар филм Марте Попиводе који ће после Ротердама пожелети и други међународни филмски фестивали...