Некажњени злочинци брадинских жртава

Сарајево – О злочину који су над српским цивилима у коњичком селу Брадина током протеклог рата починиле муслиманско-хрватске снаге сведочиће и спомен-плоча која је на Видовдан откривена у порти још необновљене брадинске цркве. На плочи је уклесано 88 имена Срба, од којих су 44 убијена, такорећи, у једном дану.

У нападу, који је изведен 25. и 26. маја ратне 1992. године, тадашњи припадници Територијалне одбране, „Зелених беретки”, полиције и других муслиманско-хрватских паравојних организација напали су село Брадину и убили на кућном прагу 36 ненаоружаних српских цивила и осам из суседног села Брђана. Посмртни остаци 26 убијених, међу којима је најстарији био 78-годишњи Радомир Куљанин, а најмлађи једанаестогодишњи Срђан Жужа, пронађени су у масовној гробници у дворишту цркве Светог вазнесења Христовог, и то баш на месту на којем је прошле суботе откривена спомен-плоча. За злочине у Брадини, односно на подручју општине Коњиц где је убијено 175 српских цивила, а 360 их је прошло кроз злогласне логоре, почев од Челебића, па до тарчинског „Силоса“ и сарајевске Храснице, још нико није одговарао.

У логору Челебићи пола године био је заточен и Стеван Куљанин и његова два сина, Младен који је у логору остао 27 месеци, док је Миленко након осамнаестомесечне тортуре успео побећи. Стеван, као и већина преживелих Брадињана, од 1997. године са синовима и ћерком Милијаном живи у Америци. „Нас тројицу су одвели у логор, а супругу Босиљку су убили. Кућу су опљачкали, а онда, као и све друге у Брадини, запалили”, прича он. Осим Босиљке убијена су још 22 Куљанина. Међу њима је и Сретко којем су, према сведочењу његове сестре Раде Неџић, која је успела да преживи покољ у свом родном селу, одсекли главу.

„Мом брату су одсекли главу и однели су је у Коњиц где су с њом пред хотелом играли фудбал. То су снимали и постоји видео-запис, али нико неће да каже где су закопани посмртни остаци мога брата”, каже Неџићева. Његову супругу, која је била у седмом месецу трудноће, додаје она, „затворили су, испровоцирали су пород приликом којег су намерно оштетили мозак новорођенчета због чега дете никад није проходало”.

Једини од организованих покоља Срба у Брадини и околним селима, само игром случаја, преживели су тада дванаестогодишњи Лазо Драганић и његов две године млађи брат Милан.
„Отац Недељко је убијен 25. маја 1992. године, а маму Милицу су убили у стричевој кући заједно са стрином и дедом. Само пет минута пре него што су опколили кућу брат и ја смо отишли код баке која је живела у центру села”, прича Милан који је са братом Лазом дошао из Бијељине у којој живе. Милан Студира, а Лазо ради.

Координатор Тима МУП-а РС за истраживање и документовање ратних злочина Симо Тушевљак је потврдио за „Политику” да је „МУП РС поднео Тужилаштву БиХ кривичне пријаве против седам Бошњака и Хрвата за које се оправдано сумња да су починили злочин над Србима из Брадине”. Он каже да „има сазнања да се истрага интензивно спроводи и да ће врло брзо уследити прва хапшења”. Тушевљак сматра да се „злочини у Брадини не могу одвојено посматрати од злочина који су почињени у Коњицу“.

Дубравка Сарајлић
---------------------------------------------------

Један Србин и једна Српкиња...

У Брадину, која делује сабласно, до данас се вратио један Србин и једна Српкиња. Пре рата у овом већински српском селу живело је више од 750 Срба. Ниједна од порушених и запаљених српских кућа није обновљена. На обнову чека и црква пред којом су чланови Удружења српских логораша који живе у САД и Канади, уз организациону помоћ преживелих Брадињана, подигли спомен-плочу страдалима у периоду 1992–1995. година.