Министар континуитета

Професор др Томица Милосављевић ће, по свему судећи, по четврти пут сести у фотељу министра здравља и тако потврдити титулу „најдуговечнијег” министра од 5. октобра наовамо. Иако се претходних месеци у јавности спекулисало да би после три мандата Милосављевића једино задовољило место у Светској здравственој организацији, већ у почетку кампање „За европску Србију” било је јасно да ће се „вечити” министар здравља поново борити за ту функцију.

Упркос његовој изјави да је „што се Министарства здравља тиче, много важнији континуитет рада и промена набоље од персоналног континуитета”, да је „непрекидност у раду најважнија и да није пресудно ко је на месту министра здравља”, Милосављевић се спрема да и четврти пут положи заклетву.

Први мандат Милосављевић је добио 20. јуна 2002. и руководио је Министарством здравља до јула 2003. године. Други му је кренуо у марту 2004. и трајао до новембра 2006, а трећи од јуна 2007. до јуна 2008. године.

Према сопственом признању, оставку је подносио премијерима Ђинђићу и Живковићу и оба пута му она није прихваћена. Како је први пут образложио, „тада је са премијером Ђинђићем постигао џентлменски споразум да његово партијско ангажовање у Г17 плус буде у другом плану”. После убиства премијера Ђинђића његово министарско ангажовање било је „израз поштовања реформске политике владе”.

Оставка му је коначно прихваћена јула 2003. године. Тада је као илустративни пример тешкоћа са којима се суочава у свом раду навео да су „у Одбору за здравље Скупштине Србије често опозициони посланици имали више разумевања према иницијативама Министарства здравља него ДОС”.

Милосављевић је у више наврата објашњавао да ће од 2002. до 2010. године улагања у здравствени систем Србије достићи 500 милиона евра, мада је већина грађана и даље незадовољна стањем у болницама и домовима здравља, поготово што се већина услуга мора плаћати. Српски министар истиче да се у 2007. ушло без дугова, да је отворено 2.500 нових радних места, да су зараде запослених у здравству четири пута повећане и да је повећано коришћење услуга у државним медицинским институцијама.

„Вечити” министар здравља у својим медијским обраћањима често истиче да се, за разлику од претходне деценије, сада у апотекама могу наћи сви лекови, да су готово све болнице и домови здравља уређени и да нема чекања, рецимо на уградњу пејсмејкера. Он сматра да је ово министарство заслужно за то што је број пушача смањен за шест одсто, што је преполовљена смртност од акутног инфаркта миокарда и да је много тога урађено на смањењу броја оболелих од туберкулозе.

Ипак, један од највећих задатака старог-новог министра биће свакако да обезбеди исте услове за лечење свим грађанима Србије – и онима у Новом Кнежевцу и онима у Лесковцу, и онима у Београду. Стање у здравственим установама Србије и даље је далеко од савршеног, јер још постоје дугачке листе чекања – за снимања скенером и магнетном резонанцом, као и за лечење тешких обољења, а неће моћи да „затвара очи” ни пред чињеницом да је већина грађана принуђена да додатно плаћа разне анализе.

Милосављевић је прошле године обећао да ће до 2010. године бити преполовљен списак незапослених лекара и медицинских сестара, а питање је како ће се то спровести у дело када се и даље на медицинске факултете уписује велики број студената...

Једно је сигурно: Милосављевић ће после свог четвртог министровања морати да положи рачуне грађанима Србије, јер је у овом кабинету, са кратким прекидима – већ шест година.