Руси повратили Окно

Уз отпис једног дуга Таџикистану, Москва је повратила у власништво Окно – совјетске телескопе у Нуреку, оспособљене „да виде” сваки и мало већи предмет, чак и до 40.000 километара удаљености од Земље, у васиони. Моћни телескопи су у Нуреку, у планинама на преко две хиљаде метара висине, али свега 60 километара од престонице Таџикистана, Душанбеа. Заклоњени су сваки својом куполом, од алуминијума и термичких облога, али својеврсност инсталација је у географском положају места, пошто је оно најидеалније за осматрање свемира, на читавој територији бившег СССР. Нема неке друге тачке над којом је небо бистро као над Нуреком, и још током најдужег дела године. Захваљујући томе, нема дабоме ни сателита на било којој од путања, који се, посматран кроз Окно, не би уочио и пратио. Па чак, ни комада тзв. васионског отпада, ако би такав одломак био пречника од бар једног метра.

Поента целе ствари није, међутим, географско-астрономска колико политичка, пошто су Руси овај Таџикистану непотребан објекат откупили у корист својих космичких снага. Због њих је, својевремено, и почет да се гради (1989), с обзиром да сочива досежу оно што радари нису у стању.

Бизаран посао поводом Окна је последња, од неколико појединости које, посматране скупа, указују на интензивније војно присуство Русије у нафтом издашној централној Азији. То је новост, с обзиром на то што је војнополитичка позиција Москве у том простору једно време била поколебана, у корист конкуренције САД и Кине.

Два кључна ослонца те ојачане позиције су Таџикистан и Киргизија. У Таџикистану, 25.000 руских војника обезбеђује пре свега границу те земље према Авганистану. Али, приде, ту је још седам хиљада људи, припадника стално стациониране 201 мото-стрељачке дивизије. Недавно у Санкт Петербургу, председници Рахмон и Медведев сагласили су се да се војнотехничка сарадња две земље унапреди чак и даље, мада без података о томе шта договор све подразумева.

У сваком случају – руско војно присуство није само уз пристанак, већ овога пута изгледа и на инсистирање Таџикистана, суоченог с тешкоћама заостајања. Душанбе запажа да укупна помоћ САД, Европе и Кине тој земљи „није ни близу ономе што Таџици добијају од Русије”, „једине земље која је увек била, па ће и бити на страни Таџикистана” (Исмоил Рахматов, Институт за стратешке студије, Душанбе).

Друга руска новост тиче се Киргизије, где руско ваздухопловство ојачава „крила” у авио-бази Кант, у комшилуку Американаца (у бази Манас), и безмало на граници с Кином. Главнокомандујући ваздухопловства генерал Желин, изјавио је недавно да ће у Киргизију бити пребачена још три „сухоја” (из школе ваздухопловне обуке у Краснодару), а и један транспортни АН-26. Тамо већ има авиона тог типа (СУ 25, СУ27, АН 24), као и хеликоптера и тренажних апарата, али „појачањем” се не указује на потенцијал колико на намере, бар по генсеку руског пакта о колективној безбедности Борђужи, који каже – Русија гестом подвлачи значај и озбиљност присуства у Киргизији.       

Појединости о јачању војних веза Москве у региону су симболичне. Чини се да се из њих читају разочарање и неостварено велико очекивање партнера Русије од сарадње са САД, и то још релативно недавно – када је изгледало да је Вашингтон на препад преузео совјетску централну Азију. Узбечки шеф Каримов и други лидери регије чекали су, изгледало је у том тренутку, у реду за то велико руковање са Америком. Да би се онда сви одреда тргли и одступили, схвативши колико је у томе што се нуди много реторике, а мало или нимало материјалног, чему су се иначе надали. Вашингтон се показао надахнутим у проповедању промена режима. Али, уз проповедано свргавање ауторитарних владара, становништву су биле потребне и новчане дознаке локалне радничке емиграције – а таква помоћ у издржавању стизала је, не из Америке, него са радилишта у Русији. То је спасло владаре, а угрозило престиж алтернативе. Бар док се не назре крај „Бушовим ратовима”, пред чим је немоћно и Окно.