Rusi povratili Okno

Uz otpis jednog duga Tadžikistanu, Moskva je povratila u vlasništvo Okno – sovjetske teleskope u Nureku, osposobljene „da vide” svaki i malo veći predmet, čak i do 40.000 kilometara udaljenosti od Zemlje, u vasioni. Moćni teleskopi su u Nureku, u planinama na preko dve hiljade metara visine, ali svega 60 kilometara od prestonice Tadžikistana, Dušanbea. Zaklonjeni su svaki svojom kupolom, od aluminijuma i termičkih obloga, ali svojevrsnost instalacija je u geografskom položaju mesta, pošto je ono najidealnije za osmatranje svemira, na čitavoj teritoriji bivšeg SSSR. Nema neke druge tačke nad kojom je nebo bistro kao nad Nurekom, i još tokom najdužeg dela godine. Zahvaljujući tome, nema dabome ni satelita na bilo kojoj od putanja, koji se, posmatran kroz Okno, ne bi uočio i pratio. Pa čak, ni komada tzv. vasionskog otpada, ako bi takav odlomak bio prečnika od bar jednog metra.

Poenta cele stvari nije, međutim, geografsko-astronomska koliko politička, pošto su Rusi ovaj Tadžikistanu nepotreban objekat otkupili u korist svojih kosmičkih snaga. Zbog njih je, svojevremeno, i počet da se gradi (1989), s obzirom da sočiva dosežu ono što radari nisu u stanju.

Bizaran posao povodom Okna je poslednja, od nekoliko pojedinosti koje, posmatrane skupa, ukazuju na intenzivnije vojno prisustvo Rusije u naftom izdašnoj centralnoj Aziji. To je novost, s obzirom na to što je vojnopolitička pozicija Moskve u tom prostoru jedno vreme bila pokolebana, u korist konkurencije SAD i Kine.

Dva ključna oslonca te ojačane pozicije su Tadžikistan i Kirgizija. U Tadžikistanu, 25.000 ruskih vojnika obezbeđuje pre svega granicu te zemlje prema Avganistanu. Ali, pride, tu je još sedam hiljada ljudi, pripadnika stalno stacionirane 201 moto-streljačke divizije. Nedavno u Sankt Peterburgu, predsednici Rahmon i Medvedev saglasili su se da se vojnotehnička saradnja dve zemlje unapredi čak i dalje, mada bez podataka o tome šta dogovor sve podrazumeva.

U svakom slučaju – rusko vojno prisustvo nije samo uz pristanak, već ovoga puta izgleda i na insistiranje Tadžikistana, suočenog s teškoćama zaostajanja. Dušanbe zapaža da ukupna pomoć SAD, Evrope i Kine toj zemlji „nije ni blizu onome što Tadžici dobijaju od Rusije”, „jedine zemlje koja je uvek bila, pa će i biti na strani Tadžikistana” (Ismoil Rahmatov, Institut za strateške studije, Dušanbe).

Druga ruska novost tiče se Kirgizije, gde rusko vazduhoplovstvo ojačava „krila” u avio-bazi Kant, u komšiluku Amerikanaca (u bazi Manas), i bezmalo na granici s Kinom. Glavnokomandujući vazduhoplovstva general Želin, izjavio je nedavno da će u Kirgiziju biti prebačena još tri „suhoja” (iz škole vazduhoplovne obuke u Krasnodaru), a i jedan transportni AN-26. Tamo već ima aviona tog tipa (SU 25, SU27, AN 24), kao i helikoptera i trenažnih aparata, ali „pojačanjem” se ne ukazuje na potencijal koliko na namere, bar po genseku ruskog pakta o kolektivnoj bezbednosti Borđuži, koji kaže – Rusija gestom podvlači značaj i ozbiljnost prisustva u Kirgiziji.       

Pojedinosti o jačanju vojnih veza Moskve u regionu su simbolične. Čini se da se iz njih čitaju razočaranje i neostvareno veliko očekivanje partnera Rusije od saradnje sa SAD, i to još relativno nedavno – kada je izgledalo da je Vašington na prepad preuzeo sovjetsku centralnu Aziju. Uzbečki šef Karimov i drugi lideri regije čekali su, izgledalo je u tom trenutku, u redu za to veliko rukovanje sa Amerikom. Da bi se onda svi odreda trgli i odstupili, shvativši koliko je u tome što se nudi mnogo retorike, a malo ili nimalo materijalnog, čemu su se inače nadali. Vašington se pokazao nadahnutim u propovedanju promena režima. Ali, uz propovedano svrgavanje autoritarnih vladara, stanovništvu su bile potrebne i novčane doznake lokalne radničke emigracije – a takva pomoć u izdržavanju stizala je, ne iz Amerike, nego sa radilišta u Rusiji. To je spaslo vladare, a ugrozilo prestiž alternative. Bar dok se ne nazre kraj „Bušovim ratovima”, pred čim je nemoćno i Okno.