Шта ће штампа без Трампа?

Специјално за „Политику”
Њу Џерзи – Доналд Трамп, доскорашњи председник САД, и даље је у жижи интересовања, иако је напустио Белу кућу 20. јануара, односно пре више од три седмице. Традиционално, бивши председници нестају из жиже медијског интересовања одмах након инаугурације својих наследника. Трампу се то није десило. Очигледни разлози његовог присуства у медијима су управо завршено суђење за опозив (импичмент), као и питање његовог утицаја на будућност Републиканске странке. Телевизијским мрежама свакако не смета ова ситуација, јер се Трамп доказао као телевизијски магнет за гледаоце. Чак и његово ћутање провоцира пажњу медија. Познати комичар Бил Махер изразио је нервозу због Трампове „радио-тишине” након одласка са функције председника. „Да ли вас то мало алармира?”, запитао је своју публику.

Колико је бивши председник Доналд Трамп утицао на америчко новинарство и какав је тренутни однос медија и Беле куће? О овоме за „Политику” говоре Харолд Холзер, директор Института за јавну политику „Рузвелтова кућа” при Колеџу Хантер, и Маргарет Саливан, колумнисткиња „Вашингтон поста” и бивша уредница „Њујорк тајмса”.

„Чак и током свог најгорег понашања, Трамп је само ’лајао’, али није ’уједао’ новинаре који прате рад у Белој кући”, каже Холзер, аутор, коаутор и уредник 54 књиге и добитник многих престижних награда. „Вређао их је, заобилазио преко ’Твитера’, избегавао њихова питања на конференцијама за штампу и називао их ’непријатељима народа’. Али, за разлику од Џона Адамса и Абрахама Линколна, он их никада није хапсио нити покушао да затвори њихове новине. За разлику од Вудроа Вилсона и Френклина Рузвелта, он им никада није наметао цензуру”, објашњава наш саговорник.

На питање да прокоментарише тренутни однос медија и Беле куће, Харолд Холзер одговора да оно што је Трампа учинило најопаснијим није то како се понашао према штампи, него начин на који је искривљавао истину, како за потрошаче медија, тако и за све Американце.

„Бојим се да ће бити потребне године да се они који се налазе на различитим странама политичког спектра уједине у ономе што је неспорно тачно. И то је највеће и најгоре Трампово наслеђе”, оцењује он.

Маргарет Саливан, добитница награде „Мирор” за чланак „Две велике мане медијског извештавања о импичменту – и шта је пошло у реду”, оцењује за наш лист да је Трампов начин обављања председничке функције у много чему био симптом стања створеног пре њега, укључујући радикализацију Републиканске странке.

„Међутим, као председник, он је драстично уздрмао многе норме које су америчка политика и друштво дуги низ година узимали здраво за готово. Његови напади на штампу, на пример, били би шокантни да су дошли од стране ранијих председника. Никсон није волео штампу, али није отишао толико далеко да новинаре назива непријатељима народа. Десетине хиљада лажи које је испричао док је био на функцији такође су драстична промена у односу на прошлост. И, наравно, одбијање да прихвати изборне резултате и позивање његових присталица да се боре против тога је нешто што раније нисмо видели. Иако је Трамп поражен, његов покрет (Трампизам) је ту да остане, бар неко време”, појашњава ова колумнисткиња „Вашингтон поста”.

Она је била резервисана у оцени тренутног односа медија и Беле куће, јер сматра да веза између Беле куће и медија још није утврђена.

„У овом тренутку та веза је много сличнија оној пре доласка Трампа на власт – значи повратак нормама. Али прошло је само неколико недеља. Свашта се може догодити”, напомиње Саливанова.

Оно што се већ догодило, била је критика јавности упућена медијима због наводног избегавања „тешких питања” новом председнику Бајдену и његовој администрацији. Наиме, током првог брифинга портпаролки Беле куће Џен Псаки постављена су питања о томе у коју би боју Бајден волео да буде обојен председнички авион „Ер форс уан” и да ли је особље добро очистило Белу кућу пре Бајденовог доласка. Том приликом новинари су углавном избегавали тежа питања, која су била основни елемент брифинга током Трампове администрације.

Маргарет Саливан је следећег дана у свом тексту за „Вашингтон пост” упозорила представнике штампе на ризик да буду „заведени” администрацијом са којом деле исте вредности.

Такође, у штампи се недавно повела полемика око захтева Беле куће да питања новинара добије унапред. „Дејли бист” је објавио извештај у којем тврди да су чланови председниковог штаба за комуникацију питали новинаре која питања планирају да поставе портпаролки Беле куће Џен Псаки током брифинга.

Реагујући на те тврдње, представник Беле куће рекао је у изјави за ТВ мрежу Фокс њуз да се администрација „редовно повезује” са новинарима у сали за састанке како би пружила најкорисније могуће информације. Лоис Бојнтон, ванредна професорка новинарске етике на Универзитету у Северној Каролини, рекла је за Фокс њуз да разуме поенту изјаве, али је нагласила да та одлука може имати нежељене последице.

„Репортери покушавају да одрже дистанцу према људима о којима извештавају. Ниво њихове независности утиче на поверење које гледаоци и читаоци имају у вести и та перцепција је од виталног значаја”, казале је она.

Нова књига нашег саговорника Харолда Холзера „Председници против штампе: Бескрајна битка између Беле куће и медија – од отаца оснивача до лажних вести” указује да су готово сви председници, од Вашингтона до Трампа, третирали оно што сада зовемо медијима – као своје непријатеље. Полемике на ту тему нису почеле, нити ће се завршити с Трампом.