Сексуално насиље је табу тема у школама

Образовни систем у Србији није спреман да као посебан предмет у ђачки распоред уведе сексуално образовање и васпитање. У оквиру обавезног и изборног дела наставних и ваннаставних програма има простора да се и теме из ове области, укључујући и превенцију сексуалног насиља, нађу под окриљем формалног школовања. Очекује се од професора, наставника и учитеља да програмску могућност с папира преточе у реализацију у пракси, што многи радије заобилазе. Главни аргумент за бег од било какве улоге у сексуалном образовању и васпитању нараштаја под школском капом јесте што просветни радници нису довољно стручни да се упусте у дискусију о осетљивој тематици, примерено узрасту ученика којима предају, чак и кад такав разговор заподену ђаци подстакнути примерима из свакодневице који одјекују у јавности.

Највише простора да сексуално васпитање као и превенција спектра могућих видова сексуалног злостављања не буду табу нуде часови одељенске заједнице и грађанског васпитања. Притом разредне старешине, наставници који предају разноврсне школске предмете, а и предавачи грађанског васпитања, како сада ствари стоје – нису у обавези да се професионално усавршавају и стекну потребне компетенције да се у просветном раду нарочито баве спречавањем сексуалног злостављања. Унапређивање знања у том смеру остало је на нивоу личне иницијативе просветних радника.

После оптужби за сексуално злостављање у београдској школи глуме и нових иницијатива да сексуално образовање и заштита од насиља заиста буду део државног школског система, као једно од суштинских питања намеће се и да ли су и наставницима, као и ђацима, извори сазнања о овој проблематици махом медији и интернет. Имају ли просветни радници за професионално унапређивање у овој области обавезне стручне обуке међу 280 програма од јавног интереса на такозваној министровој листи, или међу 166 обука из области васпитног рада понуђених у каталогу одобрених програма стручног усавршавања? Немају.

– На листи програма од јавног значаја коју мимо каталога одобрава министар нема ничег на ову тему. У каталогу је ситуација за нијансу боља. У области унапређења васпитног рада три програма донекле гађају ову тему, али у овом тренутку немамо ништа што у наслову директно погађа превенцију сексуалног узнемиравања. Међутим, треба имати у виду да квантитет не значи нужно и квалитет. У исти домен спада и проблем великог броја малолетничких трудноћа, а свако решење има своје мањкавости, али да морамо разговарати с децом, то свакако. Многи су против тога да то буде лекција и испитивање. Мора бити нека друга форма, а после збивања у познатој школи глуме, ништа више неће бити исто, промениће се угао гледања. Верујем да ће последњи догађаји утицати на то да се појаве квалитетне обуке и на ту тему. Очекујем и притисак. Србија има велике капацитете, много невладиних организација које се тиме баве, али је питање колико је наставника то препознало и изабрало да се и на ту тему стручно усавршава – потврђује за наш лист Елеонора Влаховић из Завода за унапређивање образовања и васпитања.

Њена је процена да је у актуелном каталогу стручног усавршавања у области васпитног рада за наставнике који желе да надграде знање и професионални приступ проблематици сексуалног злостављања најпримеренија обука Аутономног женског центра „Заштита жена и деце од насиља у породичном контексту – улога образовно-васпитних установа”. Реализовано их је шест и укупно су обухватиле 133 учесника, што је бар нешто у датим отежавајућим епидемиолошким условима, и готово занемарљиво у односу на 130.000 просветних радника, колико их има у предуниверзитетском образовању.

Дискредитовани образовни пакети

Досадашњи покушаји да се уведе нека врста обавезне градње компетенција наставника да се баве превенцијом сексуалног злостављања угушени су осудама најгласнијег дела стручне и опште јавности. Тако је прошла и последња у низу неостварених намера да просветним радницима за овај сегмент васпитно-образовног рада полазна основа буду акредитовани приручници – „Образовни пакети за учење о теми сексуалног насиља над децом”. Те су публикације урађене и промовисане у сарадњи с Министарством просвете, науке и технолошког развоја 2017. године. Представљене су тада као алат који ће омогућити да васпитачи, учитељи, наставници и професори буду спремни за разговор с децом и младима о уочавању и спречавању сексуалног злостављања, препознавању предатора и жртве и неопходним корацима за решавање проблема.

Ресорно министарство устукнуло је од увођења ових приручника у систем под притиском критике да се тим образовним пакетима за просветни кадар непримерено задире у породичне односе, пропагирају хомосексуализам и порнографија и да се деца подстичу да и пре времена експериментишу на пољу сексуалности, а све под окриљем насиља у породици и заштите деце од сексуалног искоришћавања. Жучну полемику најодговорнији за образовање пресекли су најавом да ће материјал који су акредитовали за рад наставника и васпитача бити коригован и поново прослеђен просветним радницима када стручне службе прилагоде садржаје због важности њиховог циља – спречавања разних облика насиља, инцеста, педофилије, малолетничких трудноћа, последица абортуса... Ништа од тога није било.