Споменик жени Црне Траве

Недалеко од Власинског језера налази се лепо планинско месташце Црна Трава, седиште једне од најмањих и најнеразвијених општина у Србији, са око хиљаду и по становника. Посебно је позната по својим печалбарима широм бивше Југославије. Били су то грађевинари–неимари, а некада давно звали су их и дунђери. Сама реч печалба подразумева муку, тугу и одлазак у туђину за зарадом. Житељи тог места били су приморани на такав живот јер је то био једини начин да прехране породицу.

У време Турака ишли су из нужде у печалбу. Дунђерски мајстори су градили џамије и куће у околини Ниша и Врања. После ослобођења од Турака пут их је одвео у Бугарску, а у Београду су се први Црнотравци појавили 1820. године. После Другог светског рата црнотравски зидари градили су велике објекте у Београду и другим градовима широм земље.

После одласка супруга у печалбу, жена је остајала сама са нејаком децом и изнемоглим старцима, па је тако она била стуб куће. Обављала је све кућне послове, али и оне у пољу и око стоке. Живот Црнотравки је био тежак и суров, али пун љубави према породици и са погледом у даљину и мислима где је њен печалбар и кад ће доћи.

У знак захвалности, Црнотравци су 4. јула 1983. године подигли споменик жени, рад суботичког вајара Саве Халугина, исклесан у природној величини, са натписом „Црнотравки, мајци-борцу прегаоцу”.

Јован Поповић,
Београд