Дипломатски чвор око Сирије

Пошто су имале пуних десет година да се позиционирају у грађанском рату, велике и регионалне силе настављају да се сукобљавају на два дипломатска колосека одлажући перспективу политичког решења у Сирији.

Савет безбедности УН недавно није успео да се сложи о заједничкој декларацији о Сирији због опречних ставова Запада и Русије, а вишегодишња серија мировних преговора је до сада била неуспешна. Русија, као највећи савезник сиријског председника Башара ел Асада, је заједно с Турском и Ираном спонзор тзв. процеса Астане, названог по главном граду Казахстана, док је Америка актер више рунди преговора под окриљем УН, одржаних у Женеви.

Запад и сиријска опозиција процењују да је циљ Москве да на састанцима у Астани и јучерашњем у Сочију преусмери политички процес заснован на конференцији Женева-1 из 2017 – који позива на формирање прелазне власти на основама резолуције Савета безбедности 2254 – ка Астана процесу, који подржава Асадов останак на власти.

Преговарачки процес је 2020. посустао због пандемије, америчких санкција Сирији и турског преузимања контроле над севером Сирије, али нови покушаји враћају на старо. САД су одбиле да учествују на најновијем састанку у Астанском формату у Сочију у својству посматрача, саопштио је специјални изасланик председника Русије за Сирију Александар Лаврентјев. На састанку Астана-15 учествовале су делегације Русије, Турске, Ирана, дела сиријске опозиције, као и представници УН на челу са специјалним изаслаником генералног секретара УН Гејром Педерсеном.

Вашингтон још трага за новом стратегијом за Сирију, али је кључна тачка разлаза с Москвом неизмењена: писање новог устава Сирије, који би требало да обезбеди мирну политичку транзицију власти. УН су 2019. формирале посебан комитет за сиријски устав, који је окупио зараћене сиријске стране, али све се завршило на пет састанка без икаквих конкретних иницијатива. Комитет има 150 чланова, укључујући по 50 представника Асадовог режима и опозиције. УН се међу њима одабрале групу од 45, чији је задатак писање нацрта новог устава.

Русија инсистира да устав почива на процесу Астане, а САД желе да буде под супервизијом Уједињених нација. Узалуд специјални изасланик Педерсен апелује да „тренутне поделе међународне заједнице треба да буду премошћене”. Иако непотпун због одсуства Американаца, дипломатски импулс стиже у време појачаних борбених дејстава по Сирији. Терористичке групе, укључујући Исламску државу, поново су активне. „Ситуација је алармантна”, процењује Лаврентијев.

Ово посебно важи за сиријску провинцију Идлиб, једину која је ван контроле режима у Дамаску и у којој је договором Русије и Турске успостављена зона деескалације. Само у уторак регистровано је 29 напада џихадиста из групе Џабхат ал Нусра, познате и као Ал Каида Сирије. Недавно је друга исламистичка група, такође везана за Ал Каиду, Ансар ал Таухид, напала оперативни штаб руске војске на југу провинције, у којем је страдало више војника, укључујући и високог руског официра.

Москва узвраћа подршком групама сиријских православаца, и као војног, али и више идеолошког савезника у фронту за политичка решења рата. Финансира се обнова цркава, а командант руских копнених снага у Сирији генерал Дмитриј Глушенков, одликовао је двојицу Сиријаца, од којих је једном било омогућено да у октобру у Москви учествује на 5. Светској конференцији хришћана. Познаваоце прилика покушаји утврђивања дугорочног руског присуства у Сирији подсећају на споразум Кучук-Каинарџи из 1774, који је царска Русија потписала с отоманским калифатом и стекла право да штити православно становништво које је живело по отоманској империји.

Анкара је такође заинтересована да задржи војнике које је упутила на северозапад Сирије како би блокирала сиријске Курде које оптужује за везе с Радничком партијом Курдистана, која је у Турској проглашена за терористичку организацију. Турски војници такође гину, што у заједничким патролама по Идлибу с Русима, што у нападима разних мање познатих група на турске постаје. Иако дипломатски сарађују с Москвом, у Анкари сумњају да иза ових напада стоје регуларне сиријске снаге под командом Асада, кога Турска не би да види у будућем политичком устројству Сирије.

„Напади на турску армију су у интересу сиријског режима, коме не одговарају турски војни кораци и размештај по Идлибу, што спречава војне операције режима и његових савезника и спречавају их да успоставе контролу над Идлибом”, сматра Фирас Фахам, истраживач из турског центра Јусур.

Сиријска опозиција се регруписала уочи разговора у Сочију и разочаравајућег састанка комитета УН за сиријски устав у Женеви крајем јануара, кад је Асадова делегација одбила све препоруке. Опозиционари оптужују Асадову власт да намерно одуговлачи политички процес како би купила време и у војним операцијама повратила давно изгубљену контролу над провинцијом Идлиб. Оптужује се и Русија због војне подршке режиму и употребе вета у Савету безбедности.

„Москва није неутрални посредник, како жели да се представи”, каже Јасер Фархан, члан преговарачког тима сиријске опозиције, додајући да „пријатељске земље” недовољно притискају Асада да се придржава политичког процеса, а Русију да оконча једнострану подршку властима у Дамаску.

Слаба је утеха што УН траже за Сирију помоћ од 11 милијарди долара и што ће Европска унија крајем марта бити домаћин пете донаторске конференције. Недостатак међународне воље да се нађе дефинитивно решење сиријског питања је очигледан. Дебатни клубови повремено функционишу, али сиријски народ не види излаз из деценије крвавог и разорног рата.