Diplomatski čvor oko Sirije

Pošto su imale punih deset godina da se pozicioniraju u građanskom ratu, velike i regionalne sile nastavljaju da se sukobljavaju na dva diplomatska koloseka odlažući perspektivu političkog rešenja u Siriji.

Savet bezbednosti UN nedavno nije uspeo da se složi o zajedničkoj deklaraciji o Siriji zbog oprečnih stavova Zapada i Rusije, a višegodišnja serija mirovnih pregovora je do sada bila neuspešna. Rusija, kao najveći saveznik sirijskog predsednika Bašara el Asada, je zajedno s Turskom i Iranom sponzor tzv. procesa Astane, nazvanog po glavnom gradu Kazahstana, dok je Amerika akter više rundi pregovora pod okriljem UN, održanih u Ženevi.

Zapad i sirijska opozicija procenjuju da je cilj Moskve da na sastancima u Astani i jučerašnjem u Sočiju preusmeri politički proces zasnovan na konferenciji Ženeva-1 iz 2017 – koji poziva na formiranje prelazne vlasti na osnovama rezolucije Saveta bezbednosti 2254 – ka Astana procesu, koji podržava Asadov ostanak na vlasti.

Pregovarački proces je 2020. posustao zbog pandemije, američkih sankcija Siriji i turskog preuzimanja kontrole nad severom Sirije, ali novi pokušaji vraćaju na staro. SAD su odbile da učestvuju na najnovijem sastanku u Astanskom formatu u Sočiju u svojstvu posmatrača, saopštio je specijalni izaslanik predsednika Rusije za Siriju Aleksandar Lavrentjev. Na sastanku Astana-15 učestvovale su delegacije Rusije, Turske, Irana, dela sirijske opozicije, kao i predstavnici UN na čelu sa specijalnim izaslanikom generalnog sekretara UN Gejrom Pedersenom.

Vašington još traga za novom strategijom za Siriju, ali je ključna tačka razlaza s Moskvom neizmenjena: pisanje novog ustava Sirije, koji bi trebalo da obezbedi mirnu političku tranziciju vlasti. UN su 2019. formirale poseban komitet za sirijski ustav, koji je okupio zaraćene sirijske strane, ali sve se završilo na pet sastanka bez ikakvih konkretnih inicijativa. Komitet ima 150 članova, uključujući po 50 predstavnika Asadovog režima i opozicije. UN se među njima odabrale grupu od 45, čiji je zadatak pisanje nacrta novog ustava.

Rusija insistira da ustav počiva na procesu Astane, a SAD žele da bude pod supervizijom Ujedinjenih nacija. Uzalud specijalni izaslanik Pedersen apeluje da „trenutne podele međunarodne zajednice treba da budu premošćene”. Iako nepotpun zbog odsustva Amerikanaca, diplomatski impuls stiže u vreme pojačanih borbenih dejstava po Siriji. Terorističke grupe, uključujući Islamsku državu, ponovo su aktivne. „Situacija je alarmantna”, procenjuje Lavrentijev.

Ovo posebno važi za sirijsku provinciju Idlib, jedinu koja je van kontrole režima u Damasku i u kojoj je dogovorom Rusije i Turske uspostavljena zona deeskalacije. Samo u utorak registrovano je 29 napada džihadista iz grupe Džabhat al Nusra, poznate i kao Al Kaida Sirije. Nedavno je druga islamistička grupa, takođe vezana za Al Kaidu, Ansar al Tauhid, napala operativni štab ruske vojske na jugu provincije, u kojem je stradalo više vojnika, uključujući i visokog ruskog oficira.

Moskva uzvraća podrškom grupama sirijskih pravoslavaca, i kao vojnog, ali i više ideološkog saveznika u frontu za politička rešenja rata. Finansira se obnova crkava, a komandant ruskih kopnenih snaga u Siriji general Dmitrij Glušenkov, odlikovao je dvojicu Sirijaca, od kojih je jednom bilo omogućeno da u oktobru u Moskvi učestvuje na 5. Svetskoj konferenciji hrišćana. Poznavaoce prilika pokušaji utvrđivanja dugoročnog ruskog prisustva u Siriji podsećaju na sporazum Kučuk-Kainardži iz 1774, koji je carska Rusija potpisala s otomanskim kalifatom i stekla pravo da štiti pravoslavno stanovništvo koje je živelo po otomanskoj imperiji.

Ankara je takođe zainteresovana da zadrži vojnike koje je uputila na severozapad Sirije kako bi blokirala sirijske Kurde koje optužuje za veze s Radničkom partijom Kurdistana, koja je u Turskoj proglašena za terorističku organizaciju. Turski vojnici takođe ginu, što u zajedničkim patrolama po Idlibu s Rusima, što u napadima raznih manje poznatih grupa na turske postaje. Iako diplomatski sarađuju s Moskvom, u Ankari sumnjaju da iza ovih napada stoje regularne sirijske snage pod komandom Asada, koga Turska ne bi da vidi u budućem političkom ustrojstvu Sirije.

„Napadi na tursku armiju su u interesu sirijskog režima, kome ne odgovaraju turski vojni koraci i razmeštaj po Idlibu, što sprečava vojne operacije režima i njegovih saveznika i sprečavaju ih da uspostave kontrolu nad Idlibom”, smatra Firas Faham, istraživač iz turskog centra Jusur.

Sirijska opozicija se regrupisala uoči razgovora u Sočiju i razočaravajućeg sastanka komiteta UN za sirijski ustav u Ženevi krajem januara, kad je Asadova delegacija odbila sve preporuke. Opozicionari optužuju Asadovu vlast da namerno odugovlači politički proces kako bi kupila vreme i u vojnim operacijama povratila davno izgubljenu kontrolu nad provincijom Idlib. Optužuje se i Rusija zbog vojne podrške režimu i upotrebe veta u Savetu bezbednosti.

„Moskva nije neutralni posrednik, kako želi da se predstavi”, kaže Jaser Farhan, član pregovaračkog tima sirijske opozicije, dodajući da „prijateljske zemlje” nedovoljno pritiskaju Asada da se pridržava političkog procesa, a Rusiju da okonča jednostranu podršku vlastima u Damasku.

Slaba je uteha što UN traže za Siriju pomoć od 11 milijardi dolara i što će Evropska unija krajem marta biti domaćin pete donatorske konferencije. Nedostatak međunarodne volje da se nađe definitivno rešenje sirijskog pitanja je očigledan. Debatni klubovi povremeno funkcionišu, ali sirijski narod ne vidi izlaz iz decenije krvavog i razornog rata.