Тито је двапут био у Јасеновцу

Једна од заблуда која се односи на Тита, а коју ваш читалац Владислав Сотировић некритички и нетачно понавља ( „Јосип Броз, Јасеновац и србоцид”, „Политика”, „Међу нама”, 13. 2. 2021), јесте  да се покаже како су Срби тобоже имали негативан третман у Југославији. У том контексту се помиње и Јасеновац, а често говори о томе да Јосип Броз Тито никада није посетио Јасеновац. Тиме г. Сотировић и други  који ту заблуду пласирају желе да покажу да је Тито занемаривао српске жртве. А то не само да није тачно, него је и увредљиво, осим што представља и ноторну историјску неистину. Друг Тито је, наиме, двапут био у Јасеновцу.

Први пут већ у лето 1945, одмах након ослобођења, док на том месту није било ничега осим рушевина (усташе су пре свог бекства скривајући трагове својих нељудских злочина срушили готово све логорске зграде и бараке) чије је рашчишћавање трајало и у време Титове посете. Тито се на тим рушевинама поклонио сенима свих жртава, па наравно и српских.  Са Титом Јасеновац је посетио и тада први човек хрватске Озне Иван Стево Крајачић.

Други пут је Тито у Јасеновцу био у мају 1975. године у поводу тридесетогодишњице победе над фашизмом,  када су с њим логор посетили другови Едвард Кардељ, Милош Минић и др Душан Драгосавац. О томе је у својим сећањима писао управо Душан Драгосавац. Посета није била јавна, само из једног разлога, вели Драгосавац: „Иако друг Тито лично није имао ништа против да се медијски његова посета пропрати, ми из руководства ЦК СК Хрватске нисмо желели да се Титу евентуално постављају питања о броју  жртва у Јасеновцу, не само српских него свих, и ромских и јеврејских и жртава Хрвата комуниста,  јер тај број до тада није био утврђен, па би свака бројка била обично лицитирање”.

О тобожњем ћутању „комунистичких власти” (како се изражава г. Сотировић) о српским жртвама у Јасеновцу наш познати историчар др Дејан Ристић у својој књизи „Заблуде српске историје”  каже: „Након великог страдања у Другом светском рату, народи који су чинили Југославију су и поред зверстава која су се догодила, одлучили да покушају из почетка. За то је било потребно истаћи идеју братства и јединства и ослободилачки карактер Другог светског рата. Сходно томе, најпре се приступа обележавању бојишта и организованој јавној меморијализацији ратника. Тако су изгледале послератне године и тек онда када и у остатку Европе почињу да се обележавају стратишта недужних. Чекало се јер је било психолошки неопходно да се савлада једна таква траума. Прво да се сазна шта се заправо догађало у логорима, а затим и да се траума превлада. Да је Тито имао било шта против, у том тренутку када је био најјачи, не би дозволио да се било шта ради. Држава је меморијализовала Јасеновац, држава га је и подигла и та прва поставка је била одлична”.

И то је цела истина.

Златоје Мартинов,
члан Председништва Савеза антифашиста Србије