Од пропаганде до плагијата

Од етике до естетике, од пропаганде до плагијата. На тој линији одвијају се тренутне полемике у вези са филмом „Дара из Јасеновца”.

Биљана Србљановић на „Фејсбуку” је објавила текст у којем наводи сличности овог филма са сценаријом „Деце Козаре” Лордана Зафрановића, такође о злочинима у НДХ.

Нагласила је да је сценарио „Деце Козаре” Арсена Диклића написан 1986, у њему је главна јунакиња девојчица Рада, која има два брата, једног у наручју кога носа, након што им мајка страда, и једног нешто старијег, кога усташе из логора одводе у интернат сличан овоме који сам спомињала, са планом да га покрсте и преобрате у својеврстан Хитлер Јунгенд НДХ. Дара из „Даре из Јасеновца” исто има таква два брата.

Следећи нагон за самоодржањем, додаје да Рада граби преко гомиле да напуни лонац водом за себе и брата, и Дара „граби чинију да напуни храном за себе и брата” – још једна у низу подударности.

– Рада, девојчица са марамом, у Лордановом филму остаје са својим двогодишњим братом сама, јер јој овог другог одведу у децу-усташе. И Дари се догоди иста ствар. У логору Рада први пут види Дијану Будисављевић и сазна за спискове и бројеве, види и аутобус Црвеног крижа, којима деца могу да се спасу пакла. Исто види и Дара.

Ради један од дечака логораша исприча како се спасао сигурне смрти тако што је, кад су одвајали мушке, на главу ставио женску мараму и претварао се да је цурица, па га усташе нису ликвидирале. Дара свога брата спасава тако што му ставља женску мараму на главу – пише ова драмска списатељица.

У даљој опсервацији наглашава да у сцени масакра Рада види како усташа креће да убије старину, а овај му одговара „Ништа, дијете, само ти делај свој посао.” Дара кад види како усташа креће да убије старину, овај му одговара: „Само ти, сине, ради свој посао.”

На крају филма о Ради, усташки поочим њеног брата је убијен, а Рада дечачића, након четири године невиђања, силом вуче назад ка Козари, не знајући ни сама ни где иде, ни како ће од сада уопште живети. Поменуто је да усташе убијају из забаве и перверзног задовољства, што постоји у оба филма.

– Мислим да је Наташа Дракулић једна изузетно талентована сценаристкиња и да, суштински, уопште није до ње, да је испунила захтеве редитеља. Самостално би написала одличан сценарио, у то сам уверена. Такође мислим да је Лордан Зафрановић нематеријална и материјална баштина која мора бити под заштитом државе, Унеска, свемира, те да није заслужио овакве ствари. На крају, Арсен Диклић је омиљени сценариста мог детињства, уз његову литературу смо одрастали као морално исправни људи у идеалном замишљеном свету где правда побеђује – навела је, између осталог, Биљана Србљановић.

Зафрановић је и пре говорио да је „Дара из Јасеновца” плагијат, подсећајући да је на конкурсу Филмског центра Србије покушавао да добије средства за свој филм, што се и догодило тек прошле године.

 Антонијевић тврди да је сценарио аутентичан и да је Зафрановића због оптужби за плагирање тужио суду, јер је „све чисто као суза”.

У исто време, у Хрватској су објављене филмске критике „Даре из Јасеновца”. Ненад Полимац у „Јутарњем листу” пише да је „српска држава уложила голем новац у овај филм, експлицитна бројка на српској ’Википедији’ је три милиона евра, а на оној на енглеском језику три милиона и шесто хиљада долара, и схватила је то као свој пробој на светско филмско тржиште, с важним политичким предзнаком”.

– Слаткоречиви редитељ Предраг Антонијевић уверио их је да филм има шансе за „Оскар” и „Златни глобус”, ваљда је то поткрепио својим добрим везама у Холивуду (некад је то збиља било тако, будући да му је Оливер Стоун продуцирао „Спаситеља” из 1998.), истина, нашао је „Дари из Јасеновца” америчког дистрибутера, „101 Студиос” (серија „Yellowstone” с Кевином Костнером), што никад није баш једноставно, али то је било све што је и направио – пише Полимац.

Додаје да су српски медији „изостанак номинација схватили као националну катастрофу, да су могли, обрушили би се тешким казнама на дрске стране критичаре и створили су атмосферу да је свет опет против њих, као и деведесетих кад су им прогласили санкције и организовали бомбардирање НАТО-а”.

– У Јасеновцу започиње оргија крвопролића, заповедник логора Макс Лубурић организује „музичку вечер”, логораши праћени музиком на брзину склепаног оркестра трче у круг и кад им усташа нареди да се зауставе, морају сести на прву слободну столицу. Онај ко остане без места, биће погубљен „србосјеком”, посебним ножем смишљеним за убијање заробљеника, и тако унедоглед. Проблем је што све то није највештије режирано, једва видите србосјек на делу, што умањује ефект: кад се већ залећете у хорор ефекте, покушајте их направити како спада. Накарадно делује такође лоше режирана сцена у којој се усташа и његова девојка у униформи тако узбуде од свег тог насиља, да морају на секс у оближњи аутомобил – пише познати критичар.

Полимац даље примећује: – Не може се прича градити на злочестим усташама и немоћним Србима, треба ту некаква градација, разиграна фабула какву је Антонијевић имао у „Спаситељу”.

И пита: „Је ли то антихрватски филм? Пре би га се могло прогласити антиусташким, што је крајње легитимно, али занима једино публику с ових простора. Антикатолицизам је већ проблематичнији, тек да се присетимо, и Степинац се бунио против дела свештенства које је пристало уз усташе, некаквог одмака у свему томе је ипак требало бити, а знаковите су речи младог Марка Јанкетића (да подсетимо, глуми Макса Лубурића), који је у забелешци са снимања споменуо да треба правити филмове о туђим, али и о својим гресима.”

Лордан Зафрановић (Фото: лична архива)

Посао за адвокате

Редитељ Лордан Зафрановић изјавио је да му је фасцинантно да постоји толика подударност између сценарија „Дјеца Козаре” Арсена Диклића по ком он већ годинама спрема филм, и остварења „Дара из Јасеновца” Предрага Антонијевића.

„Да ли и колико филм има сличности, на то питање ће одговорити правници у Србији, Америци и свим земљама, где тај филм буде приказан”, истакао је режисер за телевизију Нова С.

Он је навео да свакако не одустаје од снимања свог пројекта.

„Жеља ми је да филмом ударим на зло, али и да пронађем људскост у којој један човек другом даје руку за будућност”, објаснио је аутор легендарних филмова какав је „Окупација у 26 слика”, који се бави управо овом болном тематиком ратних страдања, преноси Танјуг.

Истакао је да му је драго што ће у његовом филму са делом средстава као копродуцент учествовати и Србија, и открио да тренутно тражи копродуцента и у Хрватској, јер мисли да је тамо потребан овакав филм.

„То мора да буде цела истина и једна врста молбе за опрост за та усташка недела. Право питање је како ће реаговати Хрватска, и сматрам да не би требало да пропусти овај воз”, навео је Зафрановић.

Осврћући се на наводну подударност сценарија за његов филм и Антонијевићеве „Даре” каже да уколико се на суду докаже да је Антонијевићев филм преузео делове из Диклићевог сценарија, да очекује да Диклићева породица и он као сарадник на сценарију добију одшету.

„Мени нико не може узети ништа, јер ми желимо да направимо филм који ће бити препознат у целом свету и који ће да испоштује таленат великог Арсена Диклића”, објаснио је Зафрановић.