Уценама до добросуседства

Председник Естоније Томас Хендрикс Илвес отворено се у недељу заложио за отварање сепаратистичких процеса у Русији. На петом Светском конгресу угро-финских народа, одржаном протеклог викенда у Ханти Мансијску, позвао је припаднике ових етничких група да следе пример Естоније и крену у осамостаљење од садашње матичне државе – Русије. Свој позив Илвес је зачинио тврдњом да је својевремено одвајање Естоније од СССР-а било неопходно за очување самобитности Естонаца. „Многи угро-фински народи тек треба да направе свој избор”, нагласио је шеф естонске државе и закључио: „Чим осетите укус слободе, схватићете да је то питање преживљавања и да се без тога, напросто, не може...”. Подсетимо, конгрес је одржан под паролом: „Једнакости и промене у свету”, а у њему су учествовале делегације свих угро-финских народа Русије као и представници Финске, Мађарске и Естоније.

Скандалозна Илвесова изјава остаје, за сада, у границама неспоразума који годинама тиња између Талина и Москве, а који се, пре свега, тиче статуса Руса који су након распада СССР-а (1991) наставили да живе у овој бившој совјетској републици. Не треба, међутим, сметнути с ума да је испад естонског председника уследио непосредно по окончању самита Русија – ЕУ, на којем је разговарано о путевима за даљу сарадњу највеће државе на свету са партнерима са запада старог континента. Да ли је, имајући поменуто у виду, Естонац говорио само у своје име, или се иза свега крије и нешто дубље, показаће се врло брзо.

Догађај у Ханти Мансијску није се завршио на „Илвесовој сепаратистичкој иницијативи“. Одговор домаћина уследио је готово муњевито. За њега се побринуо Константин Косачев, председавајући Комитета за међународне односе државне Думе Русије. Он је у свом излагању навео да проблеми међу државама не би требало да се решавају изазивањем нових етничких сукоба. Али, Косачев је при томе подсетио и на неуобичајено деловање међународних организација, пре свега Европског парламента.

Наиме, када су 2005. непозната лица напала председавајућег сверуског покрета Маријаца (углавном житељи руске републике Мариј Ел) Владимира Козлова, Европски парламент је уз подршку Талина упутио захтев руској влади да се поменути случај хитно испита и онемогући дискриминација Маријаца. Са друге стране када је, не тако давно, приликом уклањања споменика руским учесницима Великог отаџбинског (Другог светског) рата из центра Талина дошло до жестоких сукоба полиције са проруским демонстрантима при чему је један младић погинуо, нико се из Европског парламента није нашао позван да естонској влади упути захтев за престанак насиља, подсетио је Косачев.

„Русија, за разлику од земаља са територија које су некада припадале нашој држави, нема потребу за специјалном политиком према различитим етничким групама. Немамо проблема са суживотом и добросуседством људи најразличитијих националности“, напоменуо је Косачев алудирајући, очигледно, на чињеницу да се у Естонији и дан-данас трећина становника (руског порекла) воде као грађани другог реда. После речи думског депутата комплетна естонска делегација, на челу са Илвесом, демонстративно је напустила салу.

Излагање Косачева очигледно је ударило у саму срж дела европске политике који би могао да се именује крилатицом – „уценама до добросуседства“. Такав однос ЕУ према државама које теже да се придруже европској породици осетила је недавно и Србија. Наиме, из Брисела је Београду у више наврата недвосмислено поручено да уколико озбиљно размишља о учлањењу у Унију мора као добре суседе да пригрли и косовске Албанце. На страну то што је управо ЕУ нелегалним признавањем независности Косова допринела јачању неспоразума на Балкану. Јер давањем легитимитета сепаратистичкој влади у Приштини, Европа не само да није решила проблем Београда и Приштине него је отворила сличне процесе и у Македонији, Црној Гори, на југу Србије, па чак и у Грчкој.

Јачање неспоразума међу различитим етничким групама и државама претвара систем, такозване, евросолидарности у обичан инструмент за уцене, сматрају у Русији. Наравно, жртве таквих уцена су по правилу земље које нису чланице европородице. Принцип добросуседства тумачи се у светлу дневнополитичких потреба политичара у Бриселу, а не као једини исправан начин да се проблеми на старом континенту решавају дијалогом.

Сукобљавајући се са нечлановима ЕУ, а посебно са Русијом као највећом државом у тој игри, мале земље попут Естоније, као да покушавају да буду већи католици од папе. Тешко је, наиме, претпоставити да ће на овај начин бити разрешени проблеми трећине естонских житеља са руским коренима. Без њиховог нормалног укључивања у свакодневни живот ова земља на северу Европе остаће далеко од статуса истинске демократије.

А што се тиче Косова и Метохије, сада је већ јасно да ни унилатерално изгласавање независности, ни доношење устава нове квазидржаве, није у складу са политиком добросуседства за коју се, како тврде, залажу у Бриселу. Спалити некоме кућу а потом му пружати руку помирења и понашати се као да се ништа није догодило, тешко да је право међукомшијско понашање. Али, можда нама са Балкана то тако само изгледа.