Држава и приватизација бања

Без потребе за ласкањем, може се објективно оценити да је „Политика” посветила доста простора приватизацији бања и да су поједини предлози завређивали већу и ширу пажњу. Недавни текст Живомира Жике Тешића, у рубрици „Међу нама”, верно одсликава садашње контроверзно стање кад је реч о приватизацији бања и може се оценити као вапај да се избегну погрешке и учини нешто што је на вишем (квалитетнијем и стратегијски промишљенијем) нивоу деловања државе и одговорне власти, с једне стране, а са друге – ближе потребама пензионера као најдиректније заинтересованих. Такође, и свих других који у добром управљању и пословању бања (као и рехабилитационих центара) виде перспективу за стабилне изворе прихода, не само Фонда за пензијско-инвалидско осигурање, већ и других субјеката у вези са успешним пословањем бања.

Истини за вољу, бање у Србији, што због објективних што због субјективних фактора, неретко су запуштене. Уместо да буду сигуран извор прихода и очувања реалне супстанце средстава пензионог фонда, бање су услед лоших приступа постале извор трошкова и несналажења. Као такве постале су и подложне исхитреној приватизацији на којекакве начине (са сумњама на корупцију ) и по којекаквој цени (испод реално могуће).

Које је најбоље или друго најбоље решење (по методологији „бест секенд солушен”) за приватизацију бања је основно питање на које изостаје одговор Тешића, из разумљивих разлога. Следи његово залагање да одговор да држава, односно садашње власти и администрација.

Ако се некада држава првенствено суштински дефинисала као „апарат насиља у рукама владајуће класе” сада се све чешће дефинише као институционална и законодавна присила према интересима одговарајућих структура. Притом, њене функције су ограниченије (мултинационалне компаније, глобалистичке околности, итд.). Уједно оне су и деликатније (развојно успешна, послодавачка, делимично инвестициона, конкурентска, социјална, заштитничка, итд.).

Следствено томе, свака власт има мањи или већи маневарски простор и одређене приоритете у датим околностима.

Одиста, ако Фонд ПИО као титулар власништва над бањама не може да их ревитализује и оспособи да функционишу са одговарајућим маржама зараде, онда преостаје да и држава као гарант Фонда ПИО приступи том сложеном задатку на прави начин.

Др Славенко Гргуревић, економиста ширих и развојних погледа, који се међу првима и највише специјализовано бавио реституцијом својине и делом приватизације бања, на једном од тематских округлих столова изнео је стратегијски предлог, са већом експертском специфичном тежином.

Гргуревић је сажето предлагао (као друго најбоље решење, ако сам Фонд ПИО није кадар) да се оформи такозвани пул (конзорцијум) заинтересованих који би са Фондом ПИО остварио потребну синергију за брзу и успешну ревитализацију бања. То би подразумевало да се обезбеди финансијски и логистички капацитет, односно да се на оптималан начин (рационално, финансијски успешно и праведно) сачине бизнис планови за ревитализацију сваке бање појединачно. Сходно томе неке бање се могу дати у концесију, неке докапитализовати, неке финансирати патриотски од дијаспоре, неке ревитализовати путем давања у дугорочније закупе одређених смештаја, итд.

Парафразираном предлогу Гргуревића ваљало би додати и неформално опредељење да се домаћим суинвеститорима пружи одговарајућа предност по угледу на ону коју је издејствовао клуб „Уликс” у Француској када је претила опасност да се олако штампаним доларима и међународним арбитражама покупују значајније и дугорочније националне вредности.

Наравно, циљ остаје исти – да се ревитализују бање на оптималан начин односно са позитивом маржом зараде из које би се алиментирао Фонд ПИО и имали приходи уместо расхода уз могућу приватизацију са предоминантним власништвом Фонда ПИО, односно оних који су га основали и пунили, као и оних који то и сада чине видећи у њему и држави гаранцију својих права на основу обавезних доприноса.

Зато вреди подсетити да се бање не могу отуђивати од Фонда ПИО и бити на бесцење. Свака има свој специфични „гуд вил”(изворну природну и брендну вредност) . Бање се са добром логистиком и прилагођеним моделима могу успешно ревитализовати и постати извори додатних прихода. Садашња ситуација додатно упозорава и обавезује да се вреди више помучити и мућнути креативни ум.

Слободан Стојановић,
магистар друштвено-економских наука