Украјина у стројевом кораку

Украјински генерали одлучили су да из корена реформишу армију бивше социјалистичке републике. За почетак, кренули су од тзв. стројевог корака. Како је пренео портал „Кореспондент”, војници у маршу неће више ногу подизати на висину од 15 до 20 центиметара од земље, него за чак пет центиметара ниже. У ситуацији кад оружјем није могуће повратити ни Крим ни Донбас, промена начина ступања довољна је да војни званичници, барем делимично, оправдају еполете које носе на раменима, резонују аналитичари.

Украјинци још од 2014. не могу да нађу прави одговор на невоље које су их снашле у односима с најближим суседом – Русијом. Не само стога што су суочени с далеко моћнијим и савременије опремљеним противником, већ и због несугласица на унутрашњем плану. Председник Володимир Зеленски, који је на садашњу функцију ступио 20. маја 2019, до данашњег дана није успео земљацима да удахне неопходан оптимизам не би ли се извукли из летаргије и сиромаштва у које су упали.

Настојања да се тај дух оптимизма поврати сарадњом са земљама које на Украјину, хтеле то јавно да признају или не, и даље гледају као на руски забран, показала су се јаловим. Стрепње Европљана да би веће уплитање у послове друге по величини земље на континенту могло директно да их супротстави Русији, уз могуће последице чији обим је у данашњим околностима практично немогуће сагледати, учиниле су своје Од декларативног заклињања у пријатељство и повремене (недовољне) финансијске помоћи, није се отишло много даље.

Оно што посебно брине око 45 милиона Украјинаца јесте сазнање да чак и ако би западни суседи одлучније кренули да их спасавају, не би то чинили зарад њих самих, колико из сопствених интереса. Тако барем казује вековно искуство. Најупорнији у „помоћи” Украјини зато и даље остају – Американци Њихова ревност већ је достигла толике размере да, према речима Виктора Медведчука, члана парламента и лидера „Опозиционе платформе – за живот”, европској житници прети опасност да постане – колонија САД

С обзиром на близину Русије и њен утицај на Старом континенту уопште, није неприродно што у Вашингтону с пажњом гледају на овај део Европе и што покушавају да учине све како би сузили домете политике, економије и бојне способности источног ривала. У јасном недостатку жеље да самостално уђу у могући обрачун, играње на карту „незадовољних суседа” у овом тренутку чини се за САД довољно рационалним.

Покушај са случајем „Наваљни” није дао очекиване ефекте. Најављене санкције Русији због његовог утамничења договаране су толико траљаво и с опрезношћу да је унапред јасно да ће њихов ефекат бити видљив само у медијима. У стварности је већ одавно приметно да се наша планета „окреће све брже” и да такве околности захтевају брже и конкретније реаговање свих, а посебно главних учесника ове вртешке. Нови стројеви корак можда ће учинити да украјински војници приликом егзерцира изгледају увежбанији, али свакако не и опаснији. Јер, главно питање је како би се момци под оружјем понашали у случају правог ратног сукоба. Оно што је виђено у Донбасу не улива поверење. Као ни најаве да ће обећано ново америчко оружје ту било шта променити.

Уместо поменутог, Украјина би могла да буде увучена у другу врсту сукоба. Прошлонедељна најава овдашњих безбедносних служби да предстоји заплена имовине већ поменутог Медведчука, његове супруге и још петоро олигарха, подигла је велику прашину. А реч је о људима који се диче вишемилионском личном имовином. Посебна пикантерија ове најаве је што се сви они сумњиче за спонзорисање терористичких организација, за шта следи казна и до 12 година робије.

Медведчук је јасан у ставу да су за садашње невоље у којима се налази земља једнако криви актуелни председник Зеленски и тзв. спољни фактор и отворено тражи повратак на стање пре „Наранџасте револуције” (2004–2005). „Живимо у независној држави, или би барем тако требало да буде. Тренутно су и наша независност и суверенитет опасно уздрмани страним утицајем и, што је још важније, политичким системом који делује под недвосмисленим утицајем Вашингтона”, изјавио је пре неколико дана, не скривајући да је једини излаз за Украјину поновно враћање поверења Москве.

Питање је да ли је унутрашњеполитичке проблеме могуће решити новим стројевим кораком, или је реч тек о покушају да се пажња јавности скрене с далеко већих изазова. И да ли ће тај корак бити демонстриран при дочеку неке будуће америчке војне помоћи, која поново неће бити довољна да се у Донбасу или на Криму било шта промени.