Мреже као паукове

У шареној хладовини крај језера, по чијој површини Сунчеви зраци неуморно плешу окретне игре, младић се у истом ритму љуљушка у мрежастој лежаљци разапетој између две дебеле гране. Више гледа кроз трепавице и дремуцка, него што чита. Израз лица бројних шетача говорио је да би радо били на његовом месту. Ни ми нисмо остали равнодушни. Знатижеља нас је одвела до Елвире Пејовић која је овде дошла из Зрењанина. Мреже за одмор и уживање у природи њених су руку дело.

Елвира се у тај посао уплела непланирано, пре осам година. Њен муж, дотад директор у фабрици тепиха у Зрењанину, остао је на „белом хлебу”. Она је са економском школом радила као референт наплате у једној трговинској фирми. Али, примања никаква, троје деце, од којих најстарије на факултету. Почела је да плете мреже само да би пребродила тај лош период. Није знала да ће то постати њена основна делатност. И, мало-помало, посао се сам од себе ширио.

Лак почетак

Олакшавајућа околност је била та што од почетка није имала потешкоћа.

– Моји отац и мајка су имали радњу за израду ужади и мрежа од 1958. године. Они су ми обезбедили сав почетни капитал. Веровали или не, никад ме нису подучавали. Радило се у кући и ваљда ми се то урезало само од себе. Наставила сам самостално, и то на исти начин као и они. На тим старим машинама сама сам производила шнирани канап. Е, тај канап чини лежаљку удобном. Истегне се таман колико треба, највише два одсто – каже одважно, свесна да боље место од Аде Циганлије, на којем би изложила своје рукотворине привлачних боја, није могла да одабере.

Овим послом Елвира је веома задовољна. Не само што је обезбедила сигурну егзистенцију, већ се, радећи, уједно и рекреира и одржава витку линију.

– Стално сам у покрету. Дневно пређем и по шеснаест километара! Моја радња је дугачка 36 метара, а само за један канап морам три пута да одем тамо-амо. На обе стране су машине. Канап се развуче између њих и једна га врти, а друга одврће – објашњава наша саговорница која је постала спретнија и бржа од сваког паука.

Чвор по чвор

(/slika2)Кад је расположена, Елвира некад за дан може да исплете и заврши по три лежаљке. Јачину одређује чвор, а то умеће такође се преноси с колена на колено. Она гарантује да ће француска лежаљка, у коју удобно могу да легну две особе, издржати и „четиристокилаша“. Мегалежаљка, која је нешто ужа од француске, предвиђена је за тежину од триста килограма, а дупла, с макраме чвором – двеста. Обична нецана лежаљка и седељка је нешто слабија, пошто издржава „само“ сто педесет килограма.

Међутим, то није потпун асортиман.

– Својим мрежама снабдевам и дечје играонице и вртиће. Оне штите малишане да не падну с висине и ускоро ће, по европским стандардима, постати обавезне у свим таквим установама. Окца су нешто гушћа него за лежаљке, а најчешће се раде у димензији пет пута пет сантиметара. Такође, плетем и мреже које се користе у спорту – фудбалске, тениске, одбојкашке... али већином за аматере – набраја наша саговорница.

Елвира, наравно, није заборавила ни на себе и своју породицу. На задњој страни терасе, између две брезе, увек је раширена лежаљка, и сви који дођу код њих у госте прво легну мало да се љуљају, па тек онда улазе у кућу. У тој мрежи, недељом по подне, и Елвира ужива док решава укрштене речи. Син има једанаест година и не држи га место, али како се отац спусти у мрежу, и он се угнезди поред њега. Пошто ћерке доста времена проводе у учењу, њима је направила седељке. Млађој је окачила једну о плафон испред компјутера, а старијој, која је студент четврте године Медицинског факултета у Београду, на тераси Студентског дома. Тако су њих две спојиле лепо и корисно.